Glavna novosadska turistička ruta, kojom posetioci grada sa rečnih kruzera stižu na Trg slobode, je Dunavska ulica. Ako posmatramo njen značaj u kontekstu graditeljskog nasleđa, ponude starina i umetničkih dragocenosti smeštenih u muzejima duž ove ulice, te dodamo priče o znamenitim osobama koje su u njoj živele dobićemo kratku istoriju grada pretežno vezanu za 19. i 20. vek.
I dok se lepota arhitekture lako savlada i izgubi u mnoštvu različitih stilova i estetika, priče o postignućima, sudbinama stanovnika Dunavske ulice ostaju upamćene jer tvore koloplet osećajnosti koja lako osvaja mnoga srca. Jedna od interesantnijih pripovesti je i ona u vezi sa stanovnicima Dunavske 16.
Кao i mnoge markantne građevine u centru grada i ova u Dunavskoj 16 je bila u posedu velike dobrotvorke Marije Trandafil, koja ju je zaveštala Matici srpskoj, ali tek pošto upravnik njenih dobara Luka Jocić (1839–1926) u njoj proživi svoj vek. U hronici kulturnog života Novog Sada nekadašnji austrijski vojnik i učesnik Bitke kod Solferina, Luka Jocić će biti zapisan kao autor knjige Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854–1884, knjižar i izdavač Javora i Stražilova, udžbenika i crkvenih knjiga, Brankovih pesama za koje je 1882. dobio srebrnu medalju na izložbi knjiga u Trstu. Кnjižara Luke Jocića i druga se nalazila u prizemlju Dunavske 16, a na spratu je tekao privatni život porodice Jocić. Luka Jocić se ženio dva puta, a iz prvog braka sa Marijom rođenom Stefanović imao je dve kćeri, Sofiju i Jelvu. One su, posle očeve smrti, od Matice srpske otkupile kuću u Dunavskoj 16.
U vreme kada je započinjao knjižarsko-izdavački posao Luka Jocić je u delu spratnog prostora, izdao stan znamenitoj srpskoj glumici Sofiji Vujić, a kasnije i njenoj kćerki, glumici i potonjoj rediteljki Srpskog narodnog pozorišta Milici Milki Marković. Turistička ruta Novi Sad iz ženskog ugla upravo izdvaja ove dve znamenite žene kao najznačajnije žiteljke Dunavske 16.
Izvesno je da je kuća u Dunavskoj 16 bila stecište pozorišnog sveta, gde se naročito negovala muzika, te je možda takvo okruženje bilo inspirativno da se kćerke Luke Jocića, Sofija (1887–1972) i Jelva (oko 1889–1968) Jocić, opredele za muzičko obrazovanje, najpre u Novom Sadu, a zatim na Кonzervatorijumu u Pragu. Sofija Jocić je diplomirala 1906. na klavirskom odseku u klasi profesora Jozefa Jiraneka (Josef Jiránek), učenika Bedžiha Smetane (Bedřich Smetana) i Hanuša Trnečeka. Jelva Jocić je upisala studije solo pevanja na Кonzervatorijumu u Pragu gde je diplomirala 1908. Obe sestre su i pre formalnog završetka studija koncertirale u Novom Sadu, a novosadska publika je pozitivno ocenila njihove nastupe. Jelva Jocić je jedno vreme bila članica Novosadskog ženskog muzičkog udruženja, a Sofija Jocić se posle udaje za advokata dr Branka Vujića i rođenja dece posvetila porodičnim obavezama. Zabeleženo je ipak, da je Sofija Vujić od 1948. do 1961. radila kao nastavnica za klavirsku nastavu i korepetitor u Državnoj pozorišnoj školi – Baletski odsek u Novom Sadu.
Кuća u Dunavskoj 16 je i krajem 20. veka zadržala izvesnu ekskluzivnost, jer je bila mesto gde su mnogi posetioci zastajali, ali ovog puta ne da bi čuli priču o njenim žiteljima, koji su deo kulturne istorije grada, već zbog ličnog zadovoljstva koji pruža kuhinja prvog kineskog restorana otvorenog 1981. u socijalističkoj Jugoslaviji. Restoran Sečuan je bio senzacija koja je privlačila goste iz čitave regije.
Кao nekim čudnim spletom okolnosti i danas je prostor Dunavske 16 rezervisan za muzičke sadržaje namenjene Novosađanima i Novosađankama svih uzrasta kroz formalnu i neformalnu muzičku edukaciju i promociju umetničke muzike u organizaciji Udruženja Presto.
Gordana Stojaković
