Nikada nije lak izazov kada pokušam da podelim tajne petrovaradinskog podzemlja sa svojim gostima (postoji toliko podataka, toliko legendi, da je uvek izazov sa koje strane početi). Ova megastruktura je poznata kao Petrovaradinska tvrđava, poznatija kao „Gibraltar na Dunavu“. Kao turističkom vodiču, nikada me nije zamorilo da pričam o Tvrđavi. Kada je bila u potpunosti operativna, prostirala se na preko 100 hektara površine. Sazidana je da bude štit prema jednom od najvećih carstava, ogromnom Otomanskom carstvu! Nikada je nisu osvojili. Kao poslednju liniju odbrane, lukavi Austrijanci su sazidali nešto posebno, prosto neverovatno. Ne, neću sve odjednom da kažem, ići ćemo postepeno.
Petrovaradinska tvrđava je vojna fortifikacija, tipa fortifikacije koji je predviđao da uz pomoć svojih mnogobrojnih bastiona, ravelina, šančeva, kapija, može da se odupre svakom vidu bombardovanja i pokušaja napada nad zemljom. Sledi prirodno pitanje, kako se onda osvaja ovakva tvrđava? Opsednete tvrđavu, iskopate tunel ispod bastiona, stavite mnogo baruta i dignete ga u vazduh, i eto ulaza. Ovo je naravno izuzetno pojednostavljeno. Austrijanci kao Austrijanci, uvek izuzetno pedantni, predvideli su i ovakvu mogućnost. Podigli su 16 kilometara vojnih tunela u četiri nivoa, predviđenih za minsko ratovanje. Posle Antverpenskog, ovo je najveći minski sistem na svetu.
Sazidao ga je austrijski oficir Šreder. Nakon završetka sedmogodišnjeg rata sa Prusima, major Šreder sa minerskom brigadom biva prekomandovan na Petrovaradinsku tvrđavu. Plan majora Šredera je usvojen na Ratnom veću 1764. godine, a sa zidanjem se kreće 1768. godine. Zidanje vojnih tunela je završeno 1783. godine.
Ostala je upamćena priča o tome kako je major Šreder postao pukovnik Šreder. Car Josif II ( tada još uvek prestolonaslednik) je stigao na Petrovaradinsku tvrđavu maja 1768. godine. Svrha njegove posete je bila vojna inspekcija, da proveri šta se to tamo zapravo radi. Za potrebe prezentacije je napravljeno omanje utvrđenje, a ispod njega lagumi. Izvršena je demonstracija minskog ratovanja. Nažalost, bila je jedna civilna žrtva, izazvana nepažnjom. U svakom slučaju prestolonaslednik je bio toliko impresioniran da je Šredera momentalno unapredio u potpukovnika, a vrlo brzo u pukovnika.
Danas nije moguće da nekog unapredite za dva čina kao prestolonaslednik Josif II, ali moguće je da zaronite ispod površine zemlje, uživate sa vodičkom službom Muzeja grada Novog Sada, dok vas vode kroz deo vojnih galerija koji je adaptiran za turističke potrebe (dužina je nešto kraća od 1,5 km).
Koliko je velika tajna bio minski sistem, govori nam činjenica da je mapu celog sistema imao samo zapovednik Tvrđave. Ispod njega je nekoliko njegovih podređenih svako imao svoj reon i onda se širilo niz rankove oficira, dok su oficiri na samom terenu poznavali samo mali segment kojim su direktno komandovali. Uz pomoć tablica sa bojama na zidovima i oznakama su mogli lako da se orijentišu i kreću kroz sistem. Da li zbog prsta sudbine (brzine kojom je Otomansko carstvo propadalo) ili grandioznosti Petrovaradinske tvrđave, minski sistem nikada nije testiran, tj. nijedna vojska nikada nije pokušala da ga zauzme.
„Ako ga Otomansko carstvo nikada nije testiralo, to ne znači da vi ne možete, samo molim bez baruta“. Ovako završavam obično svoju preporuku za posetu vojnim galerijama, čudu fortifikacije, koju (u ovoj razmeri) možete posetiti samo ovde, na Petrovaradinskoj tvrđavi, u Novom Sad, u Srbiji!
Srđan Bošković
Turistički vodič
