Homepage Blog Palata Gvozdeni čovek

Palata Gvozdeni čovek

November 18, 2021

Stojim na Trgu slobode i gledam u palatu kraj crkve Imena Marijinog, da budem precizniji gledam u gvozdenog viteza, koji stoji u niši, na vrhu kuće koja nosi ime po ovom vitezu palata „Gvozdeni čovek“.   Ova prelepa palata koja izlazi na Trg slobode, Njegoševu i Trg Katoličke porte je jedna od lepših i interesantnijih u našem gradu, a takođe ima i vrlo interesantnu istoriju. Palata je podignuta početkom XX veka,  tačnije u periodu 1908-1909. godine, na temeljima prethodne palate koja je bila nešto manja dvospratna građevina. Kao čuvar sećanja sa stare na novu palatu sačuvan je „stari vitez“, po kome se palata zove.  Investitor je bila katolička crkva, a gradnja je u stilu secesije. U prizemlju su lokali namenjeni iznajmljivanju, a na spratovima prostrani stanovi za imućnije sugrađane.

Gvozdeni čovek kao da čuva mnogo sećanja: kako je u njegovom potkrovlju montiran prvi snimljeni film u Novom Sadu, u jednom od lokala se nalazila i najstarija poslastičarnica u gradu koja radi i danas, a postojao je i lokal  iz koga je otišao naš „reprezentativac“ na evropsko takmičenje u ispijanju piva.

Tradicija poslastičarstva takođe se vezuje za ovu Palatu. Na ovom placu se blizu dva veka nalazi poslastičarnica sa visokom reputacijom, prvi vlasnik je bio Peter Majerka, od njega ju je kupio Ištvan Hajerek i na kraju ju je kupio 1913. godine Jakob Dornšteter. Dornšteter će od nje napraviti mesto gde se skupljala tadašnja elita Novog Sada. Prostor je bio opremljen kitnjastim lusterima, velikim ogledalima, otmenim nameštajem, foteljama sa crvenim plišom, a devojke koje su usluživale su bile u belom sa uštirkanom keceljom i belom mašnom u kosi.  Posluživani su slatkiši najboljeg kvaliteta: ledena kafa, kesten pire, kapuciner, krempite, saher, reform torta, parfe i naravno sladoled.  Neka stara idila koja se mogla videti bi bila sledeća: otmene gospođe i mlade mame dolaze u 11h na kafu i kolače dok dadilje šetaju decu po šetalištu, zvanom Promenada. Prvo ime je bilo „Dornšteter Cukrazada“, posle drugog svetskog rata ime je promenjeno 1945. godine u „Moskva“. Nakon razilaženja između Staljina i Tita, tj nakon rezolucije informbiroa 1948. godine ime je promenjeno u „Zagreb“. U poslednjoj deceniji kada je došlo da raspada Republike Jugoslavije, ime je promenjeno u „Atina“, kako se i danas zove.

Upravo ovde su se školovali i sticali iskustvo mnogi poslastičari koji će posle osnivati sami svoje poslatičarnice.

U lokalu gde se i  danas nalazi kafe u Njegoševoj ulici, se odigrala jedna vrlo interesantna epizoda. Tada se kafe zvao Gambrinus i okupljao je vrlo veselo društvo, kojem je  gazda Pera Jančenić, čuveni gostioničar ugađao. Dok su prelazili preko dnevnih događaja, neko je otkrio da se u jednoj od prestonica pivarstva, Plzenu (Češkoj republici) organizuje takmičenje u ispijanju piva. Ova vest ih je zaintrigirala, društvo se uzbudilo i zaključilo da jedna ovakva manifestacija prosto ne može da prođe bez njihovog učešća. Posle mnogo razmatranja izabran je veteran društva, junak koji ih nikada nije izneverio. Njegovo ime je Vladeta Georgijević Bare, lokalni matičar, čovek lepog glasa. „Junak“ se zahvalio na poverenju i izjavio da je spreman da brani boje svoje zemlje. Celo društvo je počelo da skuplja novac da ga pošalju na takmičenje. Vladeta je otišao vozom za Plzen, a posle par dana stigao je telegram o njegovoj pobedi. Kada se vratio, ispričao je svoje iskustvo veselom društvu u Gambrinusu. Posle ljute borbe i 26 krigli litarskog piva Vladeta je uspeo da savlada sve svoje protivnike i jedini ostane na nogama. Kada su ga organizatori pitali da li ima nešto da izjavi povodom svoje pobede, Vladeta  iako je jedva stajao na svojim nogama izjavio: „Molim još jedno pivo i turu friških Čeha!“.

Probajte da nađete Gvozdenog čoveka, ako ga budete dovoljno gledali, možda se odluči da i sa vama podeli neku od svojih priča.

Srđan Bošković