Kada se odlučimo za kratki beg iz grada, uglavnom razmišljamo o mestima koja su geografski udaljenija od našeg mesta stanovanja. No, da bismo se okrepili i izmestili iz svakodnevice, zaista ne moramo da idemo daleko. Okolina Novog Sada ima toliko da ponudi, da nas zadrži u blizini, da nam pokaže šta ima, da nas podseti na ono što znamo, ili nauči nečemu što ne znamo.
Ovog puta, Stražilovo je bio naš izbor za sunčano jesenje pre podne. Odlučili smo da se zaputimo ka ovom poznatom izletištu na severoistočnim obroncima Fruške gore, koje se nalazi na samo 4 kilometra od Sremskih Karlovaca, i 15-ak kilometara od Novog Sada, i koji je početna tačka transferzale koja se proteže dužinom od 160 (pa i više) kilometara kroz nacionalni park.
Prošli smo kroz Sremske Karlovce i dospeli do Stražilova. Nekako očekivano, parking na rubu šume je bio preplavljen vozilima. Na drvenom štandu prodavali su se med i rakija. Iznad krošnji drveća koji nekako prirodno predstavljaju ulaz u izletište, kovitlao se dim. Pekao se roštilj, slušala se muzika, neko se grohotom smejao. Da li je gužva u šumi, pitali smo se. No, nije sve baš onakvo kakvim se predstavlja, pomislismo i zakoračismo na travnjak. Drvena tabla ofarbana u plavo sa natpisom „Uprirodi se“ nas je dodatno opustila. Krenuli smo u šetnju.
Približili smo se proplanku na kom nas je ljubazno dočekao najpoznatiji Karlovčanin, čovek iz naroda, Branko. Sigurni smo da ga znate, đakovao je u Karlovačkoj gimnaziji, pisao poeziju punu ljubavi, mladosti, vedrine i žudnje za životom, doprinosio romantizmu moderne Evrope, i, iako oboleo od opake bolesti, nikada nije prestao da piše. Stali smo mirno pred velikanom srpske književnosti, Vukovim i Njegoševim savremenikom i velikim prijateljem, a on nas je nemo uputio ka mestu na kom večno počiva. Njegova želja da ovde bude sahranjen je uslišena 1883. godine, kada je, 30 godina nakon smrti, njegovo telo iz Beča preneto na Stražilovo.
Brankov grob je znamenito mesto. Karlovčani i mi, bivši karlovački đaci, doživljavamo ovo mesto, kao i Branka, veoma lično, pogotovo kroz stihove pesme „Đački rastanak“ u kojoj je opevao Frušku goru i Stražilovo. Zahvaljujući njegovoj slavi i značaju, grob je čuveno đačko stecište i mesto jedinstvenog pesničkog hodočašća do kog se dolazi šetnom stazom koja počinje iza restorana „Brankov čardak“. Doprinos izgradnji staze su 1937. godine dali studenti beogradskog i zagrebačkog univerziteta. Dužinom od 937 metara staza prolazi kroz šumu hrastova i belograbića i reliktnih ostataka biljnih zajednica. Šetnja nije previše zahtevna, do vrha brda se laganim hodom stiže za 30-ak minuta. U ovo vreme uračunajte i povremene stanke koje pravite ispred informativnih tabli, na kojima se može naučiti više o drveću koje nastanjuje fruškogorski predeo, kao i po koji stih iz Brankovih pesama.
Kada smo konačno bili na vrhu, shvatili smo da smo u stvari na nekakvoj planinskoj raskrsnici. Odavde se staze zrakasto šire; može se nastaviti dalje ka planinarskom domu, vratiti se nazad ka Brankovom čardaku, ili zaputiti ka manastiru Grgeteg. Mi smo odlučili da predahnemo koji trenutak, uživamo u pogledu koji se pruža na vojvođansku ravnicu i pogledom ispratimo planinske bicikliste kojima se Brankov grob našao na ruti.
Grob zauzima centralno mesto na vrhu brda, piramidalnog je oblika, na vrhu je iscrtan krst, a ispod njega su uklesane reči: „Branku – srpski narod”. U podnožju spomenika postavljena je nadgrobna ploča prenesena iz Beča gde je prvobitno sahranjen, sa tekstom:
„Mnogo hteo, mnogo započeo,
Čas umrli, njega je omeo!“
I dok čitate ovih nekoliko reči, neki čudan osećaj vam se podvuče pod kožu; pa ga rasprši ravničarski povetarac; i onda pomislite – ovo mesto piše beskrajnu lirsku pesmu…
Autorka: Jelena Farkić
