Homepage Blog Novi Sad – Most ka mojoj slobodi

Novi Sad – Most ka mojoj slobodi

October 26, 2021

Svaki čovek se u nekom trenutku svog života zapita: šta je to sloboda i da li je ja imam.

 

Sveži vetar jesenje olujne kiše, prelepi pejzaž Dunava i njegovih plićaka, raskošno nebo u dimu oblaka, iznenađeni pogledi vozača, šoljica mirisne kafe –sve mi je to poklonio Most slobode Novog Sada prvog dana moga boravka u gradu.

Кako se ne zaljubiti u grad, u kojem je sve lepo? Ovde je čistoća, lepota, arhitektura, književnost, kultura, aktivnost, vetar promena. Ovde je sve to, što mi je dalo osećaj slobode!

Šetnje po gradskim uličicama zadivljuju svojom zagonetnošću. Sa znatiželjom i strašću sam tražila i fotografisala sve te ulice, koje su dobile nazive u čast velikih ruskih klasika svetske književnosti: Lav Tolstoj, Aleksandar Puškin, Nikolaj Gogolj, Anton Čehov, Maksim Gorki, Mihail Ljermontov…

Novi Sad je spokojnost i udobnost, životnost i tempo. Svako može da nađe svoje. I u tome je naša sloboda.

Ovde sam mogla da ostvarim svoju želju iz dečjih maštarija. Samotan crveni mak, koji mi u sećanju nije davao mira, pretvorio se u polje maka u Paragovu.

Neobična priča. Znala sam, da obavezno treba da posetim Frušku goru, o njoj se toliko govori i piše, ali nije bilo mogućnosti da putujem u nečijoj pratnji. Ujutro sam ušla u autobus gradskog prevoza, u nadi da ću nekako stići do željenog mesta. Izašla sam na stanici, prešla mali most i uputila se u šumski čestar. Posle svakodnevnih majskih obilnih kiša planinska staza je klizava, brinula me je svojom nepredvidivošću i prelepim velikim puževima. Videvši račvanje puta u tri pravca, intuitivno sam shvatila da ne mogu samostalno da pronađem pravi put. Sa osećajem gorčine sam se spustila dole i videla ljupko polje ukrašeno gustim crvenim makovima. Moj dečji san se obistinio! Svaki mak sam htela da fotografišem, da zapečatim u svom sećanju, da se divim njegovoj lepoti, nežno da dodirnem, plašeći se da ću narušiti miran poljski život… Vrativši se u grad, noge su me same dovele do tvrđave, ovoga puta po znaku koji je pokazivao na crkvu Svetog apostola Pavla. Tiho, prijatno mesto: sunčevi zraci, fenjeri, petunija koja oduševljava svojim mirisom, žubor izvorske vode i kapela. Кakvo je bilo moje iznenađenje, kada sam ušavši u nju videla na centru, među ikonama Svetih Serafima Sarovskog i Nektarija Eginskog, ikonu Božje Majke Fruškogorske. U dubini duše sam osetila, da sam ipak došla do čuvene Gore, suze su same potekle od čuda koje se pojavilo…

Ovaj prelep dan mi je podario još jedančudnovati susret. Došavši do Mosta slobode, smestila sam se na ležaljci kafića na obali reke, popila šolju kafe, posmatrala spokojan život plaže. Nebo i voda su posezali za filozofskim razmišljanjima, gledajući na ove lepe skice same prirode. I odjednom je počeo pljusak. Za minut nije ostala ni živa duša. Sakrivši se pod mostom i prateći potoke vode čula sam glas, koji se obraćao baš meni, nije bilo nikog drugog. Muškarac od oko sedamdeset godina je pokušavao nešto da mi objasni, ali ja sam rekla da slabo razumem srpski. On je počeo da nabraja, kako je to uobičajeno u Srbiji, njemu poznate ruskogovoreće države bivšeg Sovjetskog saveza: Rusija, Ukrajina, Belorusija. Da, ja sam iz Belorusije. I šta se tu desilo: naš emotivni razgovor na dva jezika o 1999. godini, o srušenom mostu pod kojim stojimo, o beloruskoj podršci u toj teškoj godini za Srbe i o nečemu, što se ne može objasniti rečima nakon dve godine, kada se desio ovaj susret…

Кiša je stala, izašlo je sunce, prišla sam plićaku u čijoj su se vodi dva puža razmetala svojom lepotom.

Кlupa se brzo osušila, sela sam da nastavim da posmatram lepotu. Uključila sam srpski radio, u čiju raskošnu muzičku paletu sam se zaljubila i odjednom je doletela bubamara. Posle kiše njena krila su bila mokra i ona je pokušavala da se oporavi na mom dlanu, da bi nastavila svoj put. Pogodila me je misao: ljudi, baš kao bubamare, imaju snage da prežive teškoće zemaljskog života, da bi posle bure raspravili svoja krila i grejući se na sunčevim zracima streme nebu, nastavljajući svoje putovanje nad mostom svoje Slobode.

Ona je odletela, a ja sam ostala.

Stečeni osećaj slobode mi je tog trenutka govorio, da ću se obavezno ovde vratiti, daće Bog…