Novosadske priče – Vojvođanska kuhinja u Novom Sadu i okolini

Ono što je nekada od hrane dolazilo s vojvođanskih salaša, predstavlja nastanak vojvođanske kuhinje. Burni istorijski događaji i migracije stanovništva takođe su ovde ostavili neizbrisiv trag u kulinarstvu.
Neko voli da kaže da je vojvođanska kuhinja mešavina severa, juga, istoka i zapada kako regiona, tako i Evrope.
Preko dvadesetak nacija koje žive u Vojvodini i Novom Sadu, na svoj način su „pečatirale“ receptima sve ono što se nudi u domaćinstvima i ugostiteljskim objektima.
Domaću šunku, čvarke, kobasice, jaja, slaninu, kulen i razne vrste sireva i povrća, kao predjelo ili deo keteringa, možete očekivati u gotovo svim privatnim i poslovnim prilikama kada je reč o dobrom zalogaju.
Vekovima unazad vojvođanska sela bila su poznata po jatima gusaka kojih danas ima sve manje, ali od tih vremena ostao je onaj termin „žuta supa“. Upravo guščije meso daje joj tu zlatnožutu boju. Retka su mesta po Novom Sadu i Vojvodini gde se ona danas priprema, ali njeno mesto pa čak i ime „žuta“ verno nosi kokošja ili pileća supa. Za razliku od drugih delova Srbije gde je češće na meniju čorba ili nešto „mršavija“ mešavina kuvanog mesa i povrća, što baš i ne podseća na supu kakva se jede u Vojvodini i Novom Sadu, ovde po nekim starim recepturama dodatni oblici od rezanaca, tarane i knedli od džigerice posebno imaju zadatak da pojačaju kompletan ritual obedovanja „žute supe“.
Često se uz kuvano meso i povrće iz nje, služe razni sosevi i pire ili pečeni krompir, što sve zajedno čini čuvenu kombinaciju nazvanu „rinflajš“. Sos od paradajza, rena ili mirođije najčešći je ne samo uz „rinflajš“, nego i uz neko pečenje.
Najkonkretniji primer uticaja mađarske kuhinje ovde je pripremanje paprikaša ili gulaša. Kuvaju se jako začinjeni najviše mlevenom crvenom paprikom, koja u umerenoj količini podstiče varenje i daje specifičan ukus, bilo da je reč o svinjskom, pilećem ili jagnjećem mesu.
Neverovatan broj jela od testa u Vojvodini i Novom Sadu svakodnevno je na svim menijima o kojem god dobu dana ili noći da je reč.
Nasuvo sa sirom ili makom, mekike, krofne, pite sa sirom, raznim voćem i povrćem, strane turiste, koji to probaju prvi put, ostave „bez daha“. Pogotovo, ako na kraju neke od gozbi kao desert bude štrudla s makom, višnjama, gomboce sa šljivama ili pita bundevara.
To je otprilike ono što je na neki način brendirano, a ne treba zanemariti i čuvene riblje čorbe i specijalitete od ribe s obzirom na to da su Novi Sad i cela Vojvodina neraskidivo povezani s mnogobrojnim rekama, kanalima i vodom uopšte.
Poslednjih godina zbog društveno-političkih prilika i neprilika Novi Sad je postao neverovatno veći po broju stanovništa i organizaciji života uopšte. To što je ekonomski, univerzitetski, kulturni i privredni centar cele Vojvodine i što je blizu glavnog grada Srbije, Beograda, koji je na svoj način doživeo neverovatnu ekspanziju, Novi Sad je ponudu hrane prilagodio i tome.
Na primer, mlađim stranim turistima neverovatno je zanimljivo i ukusno naravno, sve ono što se prodaje na ulici pod terminom „brza hrana“. Može se reći da su index sendviči(novosadski brend), pljeskavice sa roštilja i pica na parče specijaliteti u kojima omladina kako naša, tako i strana najviše uživa.
Dobar deo restorana u Novom Sadu i Vojvodini i dalje „forsira“ ono što se od glavnih jela ovde takođe smatra tradicionalnom kuhinjom, a to je meso pečeno na roštilju, sarma, pasulj sa suvim rebrima i jagnjetina na ražnju.
Prvi srpski kuvar štampan je zahvaljujući jeromonahu Jeroteju iz Manastira Krušedol. On ga je pripremio i objavio 1855. godine, a pre njega Zaharija Orfelin je prvu knjigu sa kuvarskim receptima, u Sremskim Karlovcima, izdao još krajem 18. veka.
Posle ovog teksta ne preostaje Vam ništa drugo nego da se uputite ka nekoj čardi ili nekom od mnogobrojih salaša oko Novog Sada pa da u praksi ponovite ono što ste pročitali.
Prijatno!

 

Tekst pripremio Vladimir Bajić

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Share on LinkedIn