Eržika Mičatek /Eržika Mičátková (1872–1951) je rođena u Kisaču u poznatoj porodici Mičatek, čiji su članovi: otac Jan i braća Vladimir i dr Ljudevit, bili prvaci slovačke zajednice u Vojvodini. Porodično okruženje je za Eržiku Mičatek bilo podsticajna sredina iz koje se ona smelo otisnula u javni prostor.
U časopisu Slovenské pohľady u periodu 1900–1932, objavljivala je svoje pretežno prevodilačke radove među kojima se ističu prevodi Ksavera Šandora Đalskog, Janka Leskovara i Branislava Nušića. Njeni književni radovi ili tekstovi polemičke ili dokumentarne sadržine objavljeni su u listovima Dennica i Živena. Među književnim radovima treba pomenuti pripovetke: Dedina, Katuškino previnenie i Anča samopašnica.
Za istoriju ženskog pokreta značajna je serija tekstova u listu Živena u periodu 1924–1927. o radu Središnjeg udruženja čehoslovačkih žena Kraljevine SHS koje je osnovano 1921. u Novom Sadu, a na čijem čelu je Eržika Mičatek nasledila Judmilu Hurban. Ciljevi udruženja bili su usklađeni sa „narodnim ciljevima“ koje je slovačka zajednica imala na socijalnom, kulturnom i prosvetnom planu. Samo u Novom Sadu društvo je okupilo 110 članica.
Eržika Mičatek je bila jedna od uglednih članica Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS/Jugoslavije. Za rad na polju podizanja narodne kulture, naročito među ženama u slovačkoj zajednici u Vojvodini, Eržika Mičatek je odlikovana Ordenom Sv. Save V reda. Eržika Mičatek je za vreme boravka u Novom Sadu stanovala u Dunavskoj 13.