Moj prvi lični laloški valc - 1. mesto Dragana Malešić

Taj naš mali ritual…. kad krenemo iz Dragiše Brašovana, pa kejom natenane nogu, pred nogu do Varadinskog mosta šetamo….Kad se oblači haljina u gloknu, kad se sa hozn-tregerima ukrase bratove bermude, kad Mučalovi ko na korzu ruku pod ruku, rastu pored Dunava. Svaki korak naše porodične šetnje imao je poseban značaj. Sve je dobijalo bajkovitu sliku. Nekako po inerciji moja je ruka bila uvek u očevoj, a majčina pod bratovom.

„Dobar dan komšija!“ – otpozdravio je Žunter, komšija iz Istarskog keja. U glas uzvratismo. „Na Tvrđavu?“ – nastavi. „Da, da krenuli…malo, posle ručka“ – odgovorio je otac. „Ako, ako!“- potvrdi dragi komšija. „A Vi? Veslanje?“- upita otac već unapred poznato pitanje. „Da, moj Bane, malo, da rekom smirim dušu!“ – potvrdi Žunter.

Osta komšija kod Veslačkog kluba „Danubius“, a mi spontano odosmo dalje. Polako iz Jiričekove pristigoše Vrbaški i uz klimoglav se mimoiđosmo. „Bože, prelepa žena“ – uzdahnu majka isprateći pogledom gospođa Veru sa najlepšom ladnom trajnom na keju.

Kako se bližimo mostu, tako nam otac u šaljivom tonu počinje držati predavanje da kad pređemo preko i popnemo se na Tvrđavu povedemo računa da smo došli svi da uživamo i da će porcije šnenokli biti umanjene za onoliko kašikica koliko smo puta opomenuti. U ovim mojim godinama sad, slatko bih se nasmejala, ali u onim onomad iskreno sam se zamislila.

Laganim korakom popesmo se na Varadinski most, čvrsto stisnuvši ruku mog oca jer sam nekako uvek imala zort od visine. Dinar u Dunav za želju koja će se ispuniti ako pogodimo najbrži vir. Možda nekad i pogodimo jer kad sagledam sve puno je želja sa tog spiska ispunjeno.

Kroz Gradić, taj mistični petrovaradinski živi muzej prošli smo nekako uvek kao kroz neko prošlo vreme. Sa osećajem da sam neka frau.

A onda posebna avantura, stepenicama gore na Tvrđavu…Tunelčić, zelenilo,mir… Mistika.

Dobro poznata terasa, moj Dunav na dlanu.

„Oooo, dobar dan!“ – čika Mita konobar nas dočeka sa širokim osmehom. „Sto u hladovini kao uvek!“- nastavi. „Standardno, naše…“ – odgovori otac.

Šnenokle žute kao sunce, i kafa domaća. Tradicija koja se ne menja. Ali….ipak se nekad iskoči iz klišea.

Baš ova nedelja bila je ta… Lagano iz restorana izađoše tamburaši Janike Balaža. Priđoše našem stolu i okružiše nas milujući nam dušu zvukom tamburice. „Zapovedi gospodine“ – obrati se Janika mom ocu. „Zaustavite Dunav“ – kroz brk šapnu otac.

Zasvira tamburica, zapevaše Janika i sedam pratećih tamburaša. Zapeva i majka. Tiho je pratio i otac.

Na iznenađenje svih prisutnih ustade moj brat Svetozar i kao neki veliki gospodin pruži ruku i nagnu se ka meni. „Molim za ples gospođice!“ Sva zbunjena gledala sam ga, nekako ukočena od straha jer nikada do tada nisam igrala valcer. Ali nisam se dala…. Ustala sam hrabro i kao neka plesna diva, brojeći u sebi korake, zaigrala sam sa bratom puna ponosa. Nisam bila svesna da nas gleda cela bašta jer sam se osećala važnija od samih svirača. Igrala sam moj lični laloški valc sa onim koga najviše volim. Nespretno, ali sretno, samouvereno.

„Hvala!“- poklonio mi se moj najdraži i ispratio me na moje mesto. Uživala sam u svakom taktu. Aplauz prisutnih me je postideo. Rumenih obraza navalila sam na šnenokle malo da se zasladim, a malo i da se sakrijem.

„Eeeee klinci, mnogo ste bili slatki“ – ohrabrio me je čika Mita namignuvši našim roditeljima.

I danas kad se setim tog prvog valcera, neveštog, dečijeg, neočekivanog obuzme me neka toplina.  Tog dana smo promenili porodičnu tradiciju i u ovu našu nedelju ubacili novi segment. Ples za šnenokle.

Umorni od uzbuđenja, opijeni od vetrića sa naše Tvrđave, pri povratku kući smo uspešno namolili roditelje da šetnju zamenimo vožnjom autobusom. Želja nam je bila uslišena.

Moj prvi lični laloški valc, moj prvi laloški valc….kupanje, crtani u 7:15h i laku noć svirači. Poljubac za laku noć. Sutra je novi dan…a onda tamo negde i naša ta tako dobro poznata nedelja.