Novi Sad – harmonija koja inspiriše – zapisi i doživljaji Novog Sada
Dugo nisam ni znala da se u ulici Novosadskog sajma nalazi groblje. Davno sam posetila druga koji je živeo u iznajmljenom stanu u toj ulici. Kroz prozor su se videle zgrade u daljini, a ispred je bio park. „Ne, nije to park, to je groblje“, objašnjava mi. Prvi put sam pomislila kako su groblja lepa kada ih posmatraš sa visine, kao ptica, slobodan od onoga što ona po tradiciji predstavljaju. Probijajući se kroz zelene krošnje drveća, za moju pažnju su se otimali krstovi i spomenici obelisknog oblika. Izgledali su kao zraci stidljivog januarskog sunca, koji se nesigurno probijaju kroz zimsko nebo sa Brojgelovih slika. Mermerna ploča nam ukazuje da smo stigli na Uspensko groblje. Ulazimo polako, da ne remetimo mir onih koji nas dočekuju. Mali prostor a toliko ljudskih veličina; naš obilazak traje duže nego što je planirano. Na ulazu, sa desne strane je grob Jovana Obrenovića, brata kneza Miloša, kao dobar uvod u priču o srpskoj istoriji za gosta iz inostranstva. Tu je i komediograf Kosta Trifković, pa osnivač Medicinskog fakulteta u Beogradu (1919), Milan Jovanović Batut.
Pored Srba, na ovom groblju mirno provode nebeske dane Rusi, koji su nakon pada carizma izbegli u Srbiju. Svi oni zajedno, arhitekte, političari, inženjeri, profesori, advokati, lekari, znani i neznani, čekaju da ih neko poseti. Njihovih najmilijih odavno nema, možda će neki putnik namernik doći da se divi lepoti onoga što je ostalo od njihovih večnih kuća? Da mu ispričaju svoje svedočenje o prošlim danima, razgovora su željni. Neka posedi namernik na kamenoj klupi u hladu krošnji, neka se ne boji, već sluša kako huči reka istorije.
|