Kovilj se u prošlosti sastojao od Gornjeg i Donjeg Kovilja. Zbog toga danas u selu postoje dve pravoslavne crkve – gornjekoviljska, posvećena Vaznesenju Gospodnjem, i donjekoviljska, posvećena Svetom apostolu Tomi.
Crkva Vaznesenja Gospodnjeg sazidana je 1829, a u njenoj blizini nalazi se i rodna kuća našeg velikog pesnika Laze Kostića, koji se u njoj rodio 1841. godine.
U blizini je i pravoslavni manastir Kovilj, u okviru kojeg je crkva posvećena Svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu. Manastir je prvi put evidentiran prilikom turskog popisa 1578. godine kao manastir koji potiče iz predturskog perioda. Prema jednom verovanju, Manastir Kovilj osnovao je Sveti Sava početkom 13. veka, na mestu gde se sastao sa ugarskim kraljem Andrijom, a prema drugom izvoru, Manastir potiče iz 16. veka. U duhu srpskog srednjovekovnog graditeljstva, s blagim primesama baroka, od kamena s Fruške gore građena je crkva u Manastiru. Ispred njega je veliki parking za automobile i autobuse jer mnogo domaćih i stranih vernika i turista obilazi ovu pravoslavnu svetinju, a najbrojnije posete su 26. avgusta kada je i manastirska slava – Sabor Svetog arhistratiga Gavrila.
U selu postoje i katolička i protestantska crkva, tako da je verski turizam u Kovilju veoma zastupljen. Istorija nam kaže da se život u Kovilju neprekidno odvija još od 5500. godine pre Hrista. Svojevremeno su ga pohodili Rimljani i Avari, a u 7. veku naseljavaju ga Sloveni.
Nebrojeno mnogo turista posećuje Kovilj pogotovo u letnjim mesecima. Čuvena manifestacija je Koviljska rakijada “Parastos dudu”.
Kupanje na Šlajzu, čuvene lubenice, domaći čvarci, slanina, kobasice, specijaliteti od ribe, ambijent Koviljsko-petrovaradinskog rita, ribolov, rode, labudovi – samo su neki od razloga zašto se turisti njemu uvek vraćaju i zašto morate da, ako dosad niste, posetite Kovilj.
Donedavno je postojala kafana “Na kraj sveta” gde je na tradicionalan način kuvana, prema rečima mnogih, najbolja riblja čorba. Kovilj, inače, ima titulu da je selo koje se nalazi na kraju sveta, a zbog svoje nesvakidašnjosti i lepote posećuju ga mnogi slikari, fotografi, umetnici i istraživači da bi u njemu kao “nigde na svetu” stvarali i uživali.
Jedan od retkih običaja koji Koviljčani i dalje neguju jeste i vijanje Božića. Kada padne sneg, cela manifestacija izgleda dodatno bajkovito. U vojvođanskim selima nekada je bio običaj da se na Božić jašu konji. Momci i tek oženjeni muškarci, svečano obučeni, okite konje peškirom, ogrnu ih ćilimom i pevaju dok jašu ulicama. Svraćaju u kuće u kojima ima devojaka za udaju ili kod rodbine gde ih domaćini dočekuju s kolačima i pićem. Kada bi u kuću dojahao unuk ili novi zet, preko ramena bi mu vezali belo platno ili bi dobio košulju, a za konja peškir. U kućama gde nema momaka ili mladih, konji bi se isterivali iz štala da domaćini prošetaju po selu ili okolini.
Stanovnici Donjeg Kovilja i danas vole da podsete da su oni nekada pripadali Podunavskoj vojnoj granici i bili vojnici čuvari na Koviljskom šancu.
Gornjekoviljčani takođe se ponose svojom prošlošću – bogatom vojničkom tradicijom. Gornji Kovilj je nastao 1746. kada se u njega doseljavaju Srbi sa severa Vojvodine, koji su, osim bavljenja zanatstvom, trgovinom i poljoprivredom, bili i odgovorni graničari.
Istorija je zabeležila da su Koviljčani pripadali i Šajkaškom bataljonu od 1763. do njegovog ukidanja 1873. godine, kao i da je još krajem pretprošlog veka Kovilj bio vrlo razvijen, da je imao čak 5.000 stanovnika, parni mlin za snabdevanje strujom i veliku ciglanu.
To je samo deo bogate istorije mesta i još jednom preporuka da otputujete u Kovilj.
Srećan put!
Na osnovu arhivske građe i muzejske dokumentacije tekst pripremio Vladimir Bajić
