Neki istorijski izvori govore nam da je fruškogorsko vinogorje nastalo zahvaljujući rimskom imperatoru Marku Aureliju Probu. Za razliku od svojih prethodnika i naslednika, na čelu Rimske imperije proveo je svega šest godina, ali u Sremu i na Fruškoj gori za to vreme ostavio je neizbrisiv trag. Zašto? Zato što je on prvi ovde posadio vinovu lozu!
U periodu između 276. i 282. godine iz južne Italije ili Grčke doneo je vinovu lozu i posadio negde u okolini Divoša, na jugozapadnim padinama Fruške gore.
Dosta kasnije, negde oko 1235. godine u Srem stižu francuski monasi iz Šampanje, cisterciti, i takođe donose vinovu lozu i sade je. Primila se i više nego uspešno. U čitavom srednjem veku, sve do turskih osvajanja fruškogorsko vinogorje imalo je, prema mnogim istorijskim izvorima, najbolje vino srednjovekovne Ugarske. Izvoženo je na sever Dunavom i Tisom, za Nemačku, Češku, Poljsku i druge, u to vreme “daleke”, zemlje. Postoji podatak da je u statutima nekih severnougarskih gradova, koji su se odnosili na propise u vinu, stajalo da su upravo iz fruškogorskog vinogorja najkvalitetnija i najukusnija vina. Isti izvor nam govori i da su Mađari, koji su imali vinograde na Fruškoj gori, kada su bežali pred Turcima, poneli lozu sa sobom i zasadili je na Tokajskom brdu. Iz toga se može zaključiti da je predak čuvenog tokajca sremsko, odnosno fruškogorsko vino.
Najnovija saznanja merodavnih turkologa pokazuju da se vino ovde pilo i proizvodilo i za vreme Turaka u Vojvodini. Drugi istoričari tvrde da vinogradarstvo na Fruškoj gori za vreme Osmanlija ipak nije “cvetalo”. Turci su stanovništvu zabranili konzumiranje vina a vinogradarima nametnuli visoke poreze.
Svakako, u 18. veku, kada je usledio kulturni, politički i privredni procvat Sremskih Karlovaca, vino i vinogradarstvo takođe je dobro stajalo. Polovinom 18. veka samo u ataru Karlovaca pod vinovom lozom bilo je oko 2.500 jutara. Bermet i ausbruh bili su ono najbolje što se nudilo od karlovačkih vina.
Neki treći istorijski izvori odgovorno tvrde da je carica Marija Terezija obožavala karlovački bermet koji se služio i na jedinoj plovidbi najpoznatijeg broda svih vremena “Titanika”.
Fruškogorska vinska priča lepo je tekla do prelaza iz 19. u 20. vek. Tada se pojavila filoksera – insekt koji se hrani lišćem i korenjem vinove loze, zbog čega biljka brzo truli i posle toga uvene.
U Francuskoj, na primer, kada je doneta brodovima iz Amerike oko 1860. godine, nanela je toliku štetu celokupnoj vinskoj kulturi da su mnogi proizvođači, ekonomski potpuno uništeni zbog nje, počinili samoubistvo. Posledice oporavka od filoksere su dugotrajne, a u to vreme bile su neizlečive.
Ipak, stotinu godina kasnije i francuska i naša vina proizvode se u onoj meri koliko sopstveni kapaciteti dozvoljavaju. Francuzi su broj jedan u svetu, a fruškogorska vina iz godine u godinu, zauzimaju sve afirmativniji položaj.
Zbog umereno kontinentalne klime, mnogo sunčanih dana i povoljnih temperatura, blage padine Fruške gore izuzetno su povoljne za vinogradarstvo.
Danas fruškogorsko vinogorje proizvodi crvena i bela vina koja zadovoljavaju svačiji ukus.
Pripremaju se od italijanskog i rajnskog rizlinga, frankovke, neoplante, hamburga, tramnice, šardonea, kaberne sovinjona, merloa, a detaljniju priču od ove koju ste pročitali, možete čuti ako se uputite ka nekim od vinskih puteva Sremskih Karlovaca ili okoline Erdevika, Čerevića, Banoštora, Neština, Iriga, Vizića i mnogih drugih mesta koja imaju mnogo toga zajedničkog, različitog i nezaboravnog, a povezuju ih dve ključne reči – Fruška gora.
Na osnovu muzejske dokumentacije i arhivske gradje, tekst pripremio Vladimir Bajić
