Nedelja rano ujutru. Miris kafe širi se nad osunčanim terasama novosadskih solitera i po dvorištima šarmantnih „švapskih“ kuća koje se gurkaju svuda između dok prkosno odolevaju promenama. Mir, tišina, lahor povetarca i cvrkut vetruški iznad krovova… Novi Sad po običaju drema i ignoriše ponekog ranoranioca zalutalog na njegovim usnulim i gotovo pustim ulicama. U daljini lavež ponekog psa i pitomi zvuk crkvenih zvona koja pozivaju Novosađane na nedeljnu liturgiju.
I onda, odjednom, a da ni ne primetiš, svuda žamor. Grad počinje da živi. Smeh mama i beba dok uživaju u Dunavskom parku u iščekivanju prvih koraka, tate dozivaju decu na igralištima između zgrada, žamor mladeži negde iz bašta kafića i restorana, vesela Balaševićeva pesma koju pevuši gospođa na biciklu, pokoji uzdah zadivljenih turista kraj Miletićevog spomenika dok slikaju gordu katedralu. Samo na tren, dah vetra donese miris rinflajša i paradajz sosa koji se krčkaju za porodični nedeljni ručak… i tako Novi Sad, upravo tada, svima zamiriše na dom.
Dok miluje i spaja obalu Novog Sada i Petrovaradina, moćni Dunav doziva mlade i stare u šetnju po cvetnom Keju, polagano ih vodi sve do Štranda gde toplota peska odmori i najumorniju dušu svojim dodirom koji miriše na mir. Pokoji pecaroš se uvek krije kraj obale i strpljivo čeka u debeloj hladovini vrba uvek tužnih zbog ne tako davne istorije koju Dunav ljubomorno čuva i ne odnosi.
Mostovi se povijaju i šepure kao putokaz ka lepotama Fruške Gore. Na njenim padinama se osmehuju voćnjaci i vinogradi dok strpljivo čekaju jesen kako bi obližnjim salašima podarili sočne plodove. Ušuškani u šumi lipe i hrasta, negde između plavih jezera, lukavo se kriju srednjevekovni manastiri u kojima vreme kao da stoji dok u miru i lepoti nacionalnog parka tek miris tamjana podseti da su još tu, i to samo radi nas.
Tvrđava kao da maše sa druge strane, sija, pleni svojom lepotom i stamenošću, kao prkos onom vremenu koje je prošlo ali i onom koje tek dolazi. Čuva legende o skrivenim hodnicima, pamti svaki korak u ratu i miru dok tokom dugih godina njen muk čuva i krije tajne zaljubljenih. A onda odjednom gromoglasno zapeva i Novi Sad tad postaje domaćin festivalu muzike i mladosti stvarajući moćnu energiju i harmoniju koja inspiriše.
I tako se nađeš zbunjen kad uvidiš kako jedan grad može da bude tako čudan spoj tradicije i modernog, spoj lepote i potresne istorije, spoj srdačnosti i odmerenosti, gordosti i poniznosti, grad isprepletanih kultura i različitosti, uvek ponosit i samo svoj. Nad njim i dalje bdi stari sat koji sanja neka prošla vremena, uporno kuca vrlo tiho a opet snažno i bezvremeno i šalje jednako, svakome ko otvori svoje srce, neku čudnu nežnost koja neprimetno raste u ljubav, zaspi duboko u duši i uvek se nosi sa sobom sve dok ne dođe vreme da se prenese nekim novim klincima.
