Homepage Blog Нови Сад – хармонија која инспирише

Нови Сад – хармонија која инспирише

October 5, 2021

Недеља рано ујутру. Мирис кафе шири се над осунчаним терасама новосадских солитера и по двориштима шармантних „швапских“ кућа које се гуркају свуда између док пркосно одолевају променама. Мир, тишина, лахор поветарца и цвркут ветрушки изнад кровова… Нови Сад по обичају дрема и игнорише понеког ранораниоца залуталог на његовим уснулим и готово пустим улицама. У даљини лавеж понеког пса и питоми звук црквених звона која позивају Новосађане на недељну литургију.

И онда, ођедном, а да ни не приметиш, свуда жамор. Град почиње да живи. Смех мама и беба док уживају у Дунавском парку у ишчекивању првих корака, тате дозивају децу на игралиштима између зграда, жамор младежи негде из башта кафића и ресторана, весела Балашевићева песма коју певуши госпођа на бициклу, покоји уздах задивљених туриста крај Милетићевог споменика док сликају горду катедралу. Само на трен, дах ветра донесе мирис ринфлајша и парадајз соса који се крчкају за породични недељни ручак… и тако Нови Сад, управо тада, свима замирише на дом.

Док милује и спаја обалу Новог Сада и Петроварадина, моћни Дунав дозива младе и старе у шетњу по цветном Kеју, полагано их води све до Штранда где топлота песка одмори и најуморнију душу својим додиром који мирише на мир. Покоји пецарош се увек крије крај обале и стрпљиво чека у дебелој хладовини врба увек тужних због не тако давне историје коју Дунав љубоморно чува и не односи.

Мостови се повијају и шепуре као путоказ ка лепотама Фрушке Горе. На њеним  падинама се осмехују воћњаци и виногради док стрпљиво чекају јесен како би оближњим салашима подарили  сочне плодове. Ушушкани у шуми липе и храста, негде између плавих језера, лукаво се крију средњевековни манастири у којима време као да стоји док у миру и лепоти националног парка тек мирис тамјана подсети да су још ту, и то само ради нас.

Тврђава као да маше са друге стране, сија, плени својом лепотом и стаменошћу, као пркос оном времену које је прошло али и оном које тек долази. Чува легенде о скривеним ходницима, памти сваки корак у рату и миру док током дугих година њен мук чува и крије тајне заљубљених. А онда ођедном громогласно запева и Нови Сад тад постаје домаћин фестивалу музике и младости  стварајући моћну енергију и хармонију која инспирише.

И тако се нађеш збуњен кад увидиш како један град може да буде тако чудан спој традиције и модерног, спој лепоте и потресне историје, спој срдачности и одмерености, гордости и понизности, град испреплетаних култура и различитости, увек поносит и само свој. Над њим и даље бди стари сат који сања нека прошла времена, упорно куца врло тихо а опет снажно и безвремено и шаље једнако, свакоме ко отвори своје срце, неку чудну нежност која неприметно расте у љубав, заспи дубоко у души и увек се носи са собом све док не дође време да се пренесе неким новим клинцима.