Bosonoga koračam peščanom obalom. Dunav vijuga i pozdravlja me svojim talasima. Zatvaram oči. Blagi povetarac mrsi moju kosu. I tek onako, osetih miris mora. Tog dalekog i željenog mora. Tamo gde je sve moguće. Samo u daljini vidim to malo, ponosito i zeleno ostrvo…
Trže me pljuskanje vode i smeh dece koja trče po plićaku. Pogled mi odluta malo dalje. I, tu je. Stoji ponosito Petrovaradinska tvrđava, bezvremena, postojana i okupana popodnevnim suncem. Svedok davne istorije, tajanstvena i duboka. Zove me danas sebi. Mame me kameni putevi i tuneli. Uh, a pogled? Nema veličanstvenijeg od onog sa Tvrđave prema mom Novom Sadu.
Nijedan dron, nijedno čudo 21. veka ne može dočarati oku ono što ono može videti samo stojeći uz ogradu kraj ,,Pijanog sata“. Baš na tom mestu mi je Novi Sad davno prvi put stao u jedan pogled, sa mostovima, šarenim krovovima, zelenim parkovima i ljudima. Leđa mi čuvaju fruškogorska uzvišenja i brda, zelena i puna života, koja još uvek čekaju da zavirim u svaki deo, otkrijem jezera, zakoračim u svaki manastir.
Moji mostovi, što spajaju brda i ravnicu, pamte muku, pamte tugu, plač i prasak iz kog su ponovo iznikli, lepši i bolji od onih starih. Vode me u srce grada, gde i dalje žive Svetozar Miletić, Vasa Stajić, Marija Trandafil, Jovan Jovanović Zmaj… Gde se po Dunavskom parku šeta Laza Кostić, i svoje pesme recituje sviračima Mika Antić, dok se Janika Balaž smeška, a njegova tambura niže najlepše tonove.Tamo gde Panonski mornar, Balašević opeva Oliveru, Кatrin i lepu protinu kći, Banja Luku i Pulu, utorke i Vasu Ladačkog i „Marim ja“ što me tražite, a ja nikad nisam ni odlazio… Ih, da li mogu stići vreme?
Da li mogu zgrabiti sećanje, sačuvati uspomene i razumeti istoriju? Da li to iko ume? Moj Novi Sad zna kuda ide, mada čvrsto stoji. Zna on gde se mora ići da bi se stiglo vreme. Pitate se gde je to? Ne, nije daleko. Nije čak ni teško stići do krajnjeg cilja. Samo treba usporiti malo, napraviti pauzu od puta, od posla, od žurbe, od stresa.
Treba stati na Trg slobode, usred Dunavskog parka, ispred Zmaj Jovinog spomenika i Vladičanskog dvora ili ispred Кatoličke porte, kod Almaške ili Saborne crkve, proći kraj Sinagoge, Limanima, obalom Dunava, kraj Srpskog narodnog pozorišta… Samo treba zastati tamo gde želite i zaviriti u sebe same. Da, da, tad će i vreme stati. Baš kad srce jače zakuca, a duša zagrli miris, lepotu i zvuk Novog Sada, vreme staje. I ne samo to.
Isprepletani kao delovi jedne savršene celine, osetićete prošlost, sadašnjost i budućnost u svojim bićima i nagon da koračate pločnicima koji vode tamo gde Sunce ljubi Dunav, gde se Mesec ogleda u očima prolaznika i gde nemire grli tambura svojim umilnim treperavim žicama. Nazdravite čašom vina u čast svih koje znamo i volimo, ali i onih koje smo nekad voleli. Otpijte gutljaj istine, oprostite drugima i sebi. Zatvorite oči još jednom. Omirišite Panonsko more i prigrlite lepotu trenutka. Jer upravo taj tren će ostati urezan u vaše sećanje zauvek.
Beskonačno dug trenutak proveden u Novom Sadu, gradu ponositih i gradu znamenitih, gradu zauvek zapamćenih i gradu onih koji tek čekaju da budu upamćeni. Udahnite Novi Sad i stignite vreme!
