Novi Sad – harmonija koja inspiriše – zapisi i doživljaji Novog Sada
- Šta je za tebe savršen januarski dan?
- Ovaj kao danas! Sunce sija, nema oblaka na nebu, nije hladno i idemo da posetimo groblje.
- Malo mi je neprijatno, kod nas ideš na groblje da posetiš mrtve ili na sahranu. Ne idemo tako opušteno kao u muzej, da razgledamo grobove…
- Zašto da ne? Ličnosti koje su bojile prošlost su tamo sahranjene, to je deo vaše istorije. Tako posmatraj ovu turu!
- U redu, u redu. Vi iz Nemačke to drugačije posmatrate. Da li si zapamtio kako se zove groblje koje idemo da posetimo?
- Spenko?
- Ne, nego Uspensko. Evo nas, stigli smo.
Dugo nisam ni znala da se u ulici Novosadskog sajma nalazi groblje. Davno sam posetila druga koji je živeo u iznajmljenom stanu u toj ulici. Kroz prozor su se videle zgrade u daljini, a ispred je bio park. „Ne, nije to park, to je groblje“, objašnjava mi. Prvi put sam pomislila kako su groblja lepa kada ih posmatraš sa visine, kao ptica, slobodan od onoga što ona po tradiciji predstavljaju. Probijajući se kroz zelene krošnje drveća, za moju pažnju su se otimali krstovi i spomenici obelisknog oblika. Izgledali su kao zraci stidljivog januarskog sunca, koji se nesigurno probijaju kroz zimsko nebo sa Brojgelovih slika.
Mermerna ploča nam ukazuje da smo stigli na Uspensko groblje. Ulazimo polako, da ne remetimo mir onih koji nas dočekuju. Mali prostor a toliko ljudskih veličina; naš obilazak traje duže nego što je planirano. Na ulazu, sa desne strane je grob Jovana Obrenovića, brata kneza Miloša, kao dobar uvod u priču o srpskoj istoriji za gosta iz inostranstva. Tu je i komediograf Kosta Trifković, pa osnivač Medicinskog fakulteta u Beogradu (1919), Milan Jovanović Batut.
- Znaš onaj spomenik iz centra Novog Sada? Taj čovek se zvao Svetozar Miletić, a ovo je njegov grob. On je učinio mnogo da se poboljša nezavidan položaj Srba u Austrougarskoj monarhiji, bio je političar, advokat i gradonačelnik Novog Sada. Njegova ćerka Milica je bila udata za političara Jašu Tomića, i oni su sahranjeni ovde. Njih dvoje su učestvovali na Velikoj narodnoj skupštini 1918, kada je Vojvodina proglasila prisajedinjenje Kraljevini Srbiji.
Pored Srba, na ovom groblju mirno provode nebeske dane Rusi, koji su nakon pada carizma izbegli u Srbiju. Svi oni zajedno, arhitekte, političari, inženjeri, profesori, advokati, lekari, znani i neznani, čekaju da ih neko poseti. Njihovih najmilijih odavno nema, možda će neki putnik namernik doći da se divi lepoti onoga što je ostalo od njihovih večnih kuća? Da mu ispričaju svoje svedočenje o prošlim danima, razgovora su željni. Neka posedi namernik na kamenoj klupi u hladu krošnji, neka se ne boji, već sluša kako huči reka istorije.
- Lepo je groblje, drago mi je da smo došli. Divan je dan u Novom Sadu, januarsko sunce nas je ugrejalo, baš kao i one koji ovde leže. Vidiš da nije strašno na groblju?
- Bio si u pravu, tolika koncentracija istorije ali i čudne lepote na ovako malom prostoru. Imam za tebe iznenađenje. Sutra te vodim u Petrovaradin!
- Tamo sam već bio!
- Ne, ne, ovde nisi bio. Ići ćemo na Staro majursko groblje. Pođimo sada, sunce se sprema na počinak.
