Čarde su kultna mesta. Istorija ih prepoznaje počev od nesigurnih srednjevekovnih vremena kada su nastajale na potrebama putnika da se negde sklone tokom noći ili za olujna vremena. One pored Dunava preživele su iskušenja istorije na način da su danas mesta za uživanje u dunavskom krajoliku, kutak koji istovremeno priziva strast za životom i naviku da se moćna reka slavi kroz sva njena blaga.
A dunavske vrednosti su mnogostruke, često odlučujuće za bogatstvo i dobrobit stanovnika Novog Sada. Još od sredine 18. veka taksa od ribolova punila je gradsku kasu, a ulov sa novosadskog ribolovnog hatara hranio je stanovništvo. Jela od šarana, smuđa, deverike, grgrča, soma, kečige… bila su često na trpezama stanovnika grada, a Ribnjak, Ribarsko ostrvo i Riblja pijaca u centru grada, su toponimi koji potvrđuju povezanost stanovnika grada i plodne dunavske njive. Čarde su bile deo tog raznovrsnog lica grada okrenutog ka Dunavu. Riblja čorba, fiš paprikaš kao i riba spremljena u čardama na mnogo načina i zalivena fruškogorskim vinima oduvek je bila unikatna podloga na kojoj su cvetale istinite i izmaštane priče.
Iskustvo nastalo u čardama, opevano i u pesmama svedoči da se od davnina ovde u društvu uz jelo, vino i tamburaše lakše suočavalo sa sentimentima, žalom za prošlim vremenima, propuštenim prilikama i fatalističkim zanemarivanjem budućnosti. Bilo je i dokoličarskog poigravanja nasledstvom kao što stoji u bećarcima:
Sve ću moje da potrošim novce
Na birtaše i na tamburaše
Turizam je doprineo da savremene novosadske čarde dobiju nova lica i nove priče. Njihov nastanak, brojnost i prostorna razuđenost čine osobitu i neponovjivu pripovest o Novom Sadu. Postoje čarde čiji je enterijer sjajan, a pogled na Dunav nezaboravan, takođe i one gde razgovori i debate obitavaju za dana, a tamburaši vladaju po noći, te one gde svraćaju alasi i gde se služi samo riblja čorba i belo karlovačko vino. Ali, sve služe odlično pripremljenu ribu i odgovarajuća slavna fruškogorska vina.
Recepture za pripremu sveže dunavske ribe su različite, negde je tajna u crvenoj paprici, negde u količini vode, ili pak u intenzitetu vatre, možda u nekom drugom tajnom sastojku, ali sva jela pokazuju da, još od sredine 19. veka, kada je nastao „Srpski kuvar“ jeromona Jeroteja Draganovića, ovde vlada strast prema ribljim gastronomskim užicima. I danas alaskoj ribljoj čorbi, ribljem paprikašu, pečenoj i pohovanoj ribi, pijanom i dimljenom šaranu, ribljem paprikašu od šarana, ribljem perkeltu, te domaćem testu sa sirom i slaninom, koje se služi uz riblji paprikaš i perkelt, teško je odoleti.
Svako ima svoju čardu kao i slavu. Turisti biraju lepotu, lakoću i gastronomski užitak, lokalno stanovništvo gazdu i njegovo porodično iskustvo u pripremanju ribe, a pesnici, proleteri i alasi priče i debate uz jednostavan obrok i dobro vino. Izbor čarde se nasleđuje prema unutrašnjem individulnom osećaju za lepo i radosno. Sve one su insitucija čija se slava odvajkada od usta do usta prenosi kroz prostor i vreme.
Tekst: Gordana Stojaković
