Софија Вујић (1851-1921), најмлађе од седморо деце свештеника из Иванде Луке Поповића, у доби од једанаест година постала је најмлађа професионална глумица на нашем тлу. У јануару 1862, постала је чланица новосадског Српског народног позоришта. Сестре Поповић, а међу њима и Софија, су у новосадском позоришту створиле једну врсту заједнице, те су у једном од сукоба у глумачком колективу напустиле Српско народно позориште формирале сопствену дружину која је једно време наступала у Загребу.
Софија се вратила у Српско народно позориште 1864. где је упознала будућег супруга, композитора и диригента Аксентија Максимовића за кога се удала 1867. Породица Максимовћ је због Аксентијевих студија музике, у периоду 1871-1873. живела у Прагу. После изненадне смрти супруга Софија је била присиљена да прихвати ангажмане у многим позориштима да би се у новосадско Српско народно позориште вратила 1878. где је остала до пензионисања 1906.
Новосадска јавност ће памтити Софију Вујић као сјајну и свестрану глумицу. Њене најзначајније улоге су: Косара (Владислав), Мара (Милош Обилић), Царица Милица (Задужбина). Од новосадске публике опростила се улогом грофице Сремске у Мајци (1906). У име “њене” публике – на отвореној сцени – од ње се опростио песник Лаза Костић. Напустивши позорницу, Софија Вујић је живела у кући у Дунавској 16. Умрла је у Новом Саду. Сахрањена је на Алмашком гробљу. Једна улица у насељу Клиса носи њено име.