Милица (1854-1881) и Анка (1855-1923) Нинковић су прве социјалисткиње активне у политичком животу Кнежевине Србије. Њихов политички активизам обично их смешта у коло следбеника Светозара Марковића. Сестре Нинковић су рођене у Новом Саду, где су се образовале. Школовање су затим наставиле на Унивезитету у Цириху, на педагошким студијама. После успешно окончаних студија сестре Нинковић су отишле у Крагујевац, у Кнежевину Србију. Виша женска школа и лист Ослобођење – лист за науку и књижевност били су први пројекти крагујевачких социјалиста у чијој реализацији су оне учествовале.
У Кнежевини Србији сестре Нинковић биле су обележене као „комунисткиње” и непожељне стране држављанке, те да би избегле депортацију закључиле су брак 1875. са саборцима: Милица Нинковић са Пером Тодоровићем, а Анка Нинковић са Сретом Анђелковићем. Са супружницима-саборцима оне су наставиле политички рад окупивши се око листа Старо ослобођење. Читава редакција је живела и радила као добро организована комуна, а сестре Нинковић су биле преводиоци, водиле су кореспонденцију са иностранством, књиговодство, коректуру и биле одговорне за подлистак. Оне су биле део социјалистичког фронта, који је 1876. победио на изборима у Крагујевцу, и који је тим поводом организовао манифестацију Црвени барјак. Репресија режима кнеза Милана Обреновића није одмах уследила, јер је избио Први српско-турски рат (1876-1877), у коме је Милица, удата Тодоровић била добровољна болничарка. Да би избегли робију многи социјалисти су морали да оду у иностранство. Милица је једно време била у Београду, а онда је дошла у Нови Сад где су социјалисти 1878. покренули социјалистичко гласило Стражу. И у тој социјалистичкој комуни она је неуморно радила. Милица је затим добила стипендију за студије медицине које је започела у Петрограду, касније наставила у Цириху и Паризу. Туберкулоза ју је, на жалост, спречила да заврши започете студије. Тешко болесна се вратила у Крагујевац, код сестре Анке, где је умрла у 27. години.
Анка Нинковић удата Анђелковић је после многих животних губитака отишла у Швајцарску где се прикључила теозофском покрету Рудолфа Штајнера. По повратку у Србију радила је као управница и васпитачица Дома ученица у Београду. Умрла је у Београду где је и сахрањена. Сестре Нинковић су у Новом Саду становале у кући која се налазила се у Улици Златне греде 4, али је иста порушена за потребе изградње гимназије Јован Јовановић Змај. Једна улица у Новом Саду носи њихово име. На њеном почетку је постављена инфо-табла која обавештава о значају њиховог дела.