Сваки центар града одише неком својом јединственом лепотом, али за мене је новосадски центар града поред грациозности, пун скривеног блага, ушушканих пасажа, место састајања култура и нација, боема и уметника.
Сваки договор за сусрет у центру почиње се поздравом: „Видимо се испред Катедрале!“
Текст: Срђан Бошковић
Нови Сад, будућа културна престоница Европе, звана још и Српска Атина, бисер је међу градовима Србије. Оно што га чини јединственим јесте, између осталог и изузетно леп и уређен центар града.
Сваки центар града одише неком својом јединственом лепотом, али за мене је новосадски центар града поред грациозности, пун скривеног блага, ушушканих пасажа, место састајања култура, нација, боема и уметника.
Центар Новог Сада одише палатама и културно-историјским споменицима. Својом прелепом архитектуром, главним градским тргом доминира Градска кућа чију фасаду красе римске богиње, а одмах поред налази се хотел „Војводина“, који тренутно има најдужи радни век од свих новосадских хотела. Овде је чувени новосадски зет, Алберт Ајнштајн, волео да испија кафу, а тачно преко пута овог хотела налазио и се и некадашњи „Гранд Хотел Мајер“, чувено састајалиште српске елите 19. века. Место је чувено јер је управо у овом хотелу изгласано припајање Војводине Краљевини Србији 1918. године.
Срце Новог Сада је увек био главни трг, односно Трг слободе. Овде је увек живо. Некада су жамор на Тргу стварали купци и продавци (овде је некада била и главна градска пијаца), али и бројни глумци, правници, књижевници, политичари који су управо на Тргу слободе свакодневно бистрили о дневно-политичким темама.
Данас су поводи за окупљање на тргу сасвим другачији. Трг слободе место је сусрета заљубљених парова, пријатеља, граје деце, али и место одржавања неких од познатих новосадских манифестације, догађаја и место дочека Нове године, када у поноћ са врха градске куће буде испаљен невероватан ватромет.
Главним гладским тргом доминира и споменик чувеном градоначелнику Светозару Милетићу, иначе рад једног од најпознатијих југословенских скулптора, Ивана Мештровића.
Жамор продаваца и купаца са трга премештен је низ Змај Јовину улици на место где су некада рибари испловљавали са свежом рибом, у близини велелепног Владичанског двора, на Рибљу пијацу. Куриозитет је да данас на овој пијаци више нема рибарница, али су новосађани ову пијацу у последњих неколико година почели да доживљавају и као место сусрета и провода, место где се сврати на доручак/ручак или пиће са другарима.
У Змај Јовиној улици увек можете видети уличне забављаче: музичаре, жонглере, дечје аниматоре и импресиониране грађане (и децу) како их прате.
На простору ширег центра, а посебно на потезу између некадашње и данашње пијаце, туристима који наш град посећују и враћају му се, занимљивост представља чињеница да се у свакој улици која води до пешачке зоне центра града виде куполе Синагоге, Гркокатоличке цркве, Евангеличке цркве, Православне цркве, Римокатоличке цркве, а у близини се до пре пола века налазила и Јерменска црква; све ово стоји као доказ љубави и суживота бројних религија и нација у нашем граду.
