Главна новосадска туристичка рута, којом посетиоци града са речних крузера стижу на Трг слободе, је Дунавска улица. Ако посматрамо њен значај у контексту градитељског наслеђа, понуде старина и уметничких драгоцености смештених у музејима дуж ове улице, те додамо приче о знаменитим особама које су у њој живеле добићемо кратку историју града претежно везану за 19. и 20. век.
И док се лепота архитектуре лако савлада и изгуби у мноштву различитих стилова и естетика, приче о постигнућима, судбинама становника Дунавске улице остају упамћене јер творе колоплет осећајности која лако осваја многа срца. Једна од интересантнијих приповести је и она у вези са становницима Дунавске 16.
Као и многе маркантне грађевине у центру града и ова у Дунавској 16 је била у поседу велике добротворке Марије Трандафил, која ју је завештала Матици српској, али тек пошто управник њених добара Лука Јоцић (1839–1926) у њој проживи свој век. У хроници културног живота Новог Сада некадашњи аустријски војник и учесник Битке код Солферина, Лука Јоцић ће бити записан као аутор књиге Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854–1884, књижар и издавач Јавора и Стражилова, уџбеника и црквених књига, Бранкових песама за које је 1882. добио сребрну медаљу на изложби књига у Трсту. Књижара Луке Јоцића и друга се налазила у приземљу Дунавске 16, а на спрату је текао приватни живот породице Јоцић. Лука Јоцић се женио два пута, а из првог брака са Маријом рођеном Стефановић имао је две кћери, Софију и Јелву. Оне су, после очеве смрти, од Матице српске откупиле кућу у Дунавској 16.
У време када је започињао књижарско-издавачки посао Лука Јоцић је у делу спратног простора, издао стан знаменитој српској глумици Софији Вујић, а касније и њеној кћерки, глумици и потоњој редитељки Српског народног позоришта Милици Милки Марковић. Туристичка рута Нови Сад из женског угла управо издваја ове две знамените жене као најзначајније житељке Дунавске 16.
Извесно је да је кућа у Дунавској 16 била стециште позоришног света, где се нарочито неговала музика, те је можда такво окружење било инспиративно да се кћерке Луке Јоцића, Софија (1887–1972) и Јелва (око 1889–1968) Јоцић, определе за музичко образовање, најпре у Новом Саду, а затим на Kонзерваторијуму у Прагу. Софија Јоцић је дипломирала 1906. на клавирском одсеку у класи професора Јозефа Јиранека (Јосеф Јирáнек), ученика Беџиха Сметане (Бедřицх Сметана) и Хануша Трнечека. Јелва Јоцић је уписала студије соло певања на Kонзерваторијуму у Прагу где је дипломирала 1908. Обе сестре су и пре формалног завршетка студија концертирале у Новом Саду, а новосадска публика је позитивно оценила њихове наступе. Јелва Јоцић је једно време била чланица Новосадског женског музичког удружења, а Софија Јоцић се после удаје за адвоката др Бранка Вујића и рођења деце посветила породичним обавезама. Забележено је ипак, да је Софија Вујић од 1948. до 1961. радила као наставница за клавирску наставу и корепетитор у Државној позоришној школи – Балетски одсек у Новом Саду.
Kућа у Дунавској 16 је и крајем 20. века задржала извесну ексклузивност, јер је била место где су многи посетиоци застајали, али овог пута не да би чули причу о њеним житељима, који су део културне историје града, већ због личног задовољства који пружа кухиња првог кинеског ресторана отвореног 1981. у социјалистичкој Југославији. Ресторан Сечуан је био сензација која је привлачила госте из читаве регије.
Као неким чудним сплетом околности и данас је простор Дунавске 16 резервисан за музичке садржаје намењене Новосађанима и Новосађанкама свих узраста кроз формалну и неформалну музичку едукацију и промоцију уметничке музике у организацији Удружења Престо.
Гордана Стојаковић
