Након слома мађарске револуције, у оквиру аустријског царства, и одлуке Срба да првенствено ради свог интереса стану на страну Аустријанаца, 1849. године Декретом Бечког двора, формира се посебна аустријска покрајина – Војводство Србија и Тамишки Банат. Покрајина се састојала од делова Срема, Баната и Бачке, а њом је управљао аустријски гувернер чије је седиште било у Темишвару.
Буђење националне свести, које је тих година захватило Европу, дешавало се наравно и у историјским приликама у којима су живели Срби у Војводини. Један од видова борбе за националну слободу, војвођански Срби су имали и кроз деловање у култури. Ђачке представе, приватне професионалне позоришне трупе и Српска читаоница на свој начин пружале су отпор властима у Бечу и Пешти. Тих година већина житеља у Новом Саду била је српске националности, велики број њих био је високо образован, а три четвртине имања и трговина у граду биле су у рукама Срба. Ти догађаји утицали су на то да се ураде и последње припреме за оснивање националног театра.
Светозар Милетић, Стеван Брановачки, Јован Ђорђевић, Јован Јовановић Змај и други тадашњи виђенији Новосађани имали су визију да позориште буде национална установа која ће имати задатак да путем драмске књижевности и глумачке уметности буди националну свест и подиже ниво културе Срба у Војводини, која је тада била део Аустријског царства.
Српско народно позориште основано је у Новом Саду 1861. године.
Новоосновани театар није био државна установа, па је Српска читаоница формирала Друштво за Српско народно позориште, које ће се старати о њему и финансирати га. Међутим, одобрење за оснивање морало је да се чека од аустријског цара Франца Јозефа који га је потписао тек 1865. године.
Први управник СНП-а био је Јован Ђорђевић, који је на тој функцији био до 1867. године, када с половином глумаца, на позив кнеза Михаила одлази у Београд и оснива Народно позориште.
Један од првака Српског народног позоришта у његовој најранијој фази био је Пера Добриновић по ком је названа Мала сцена и чији споменик краси фронтални леви део травњака код главног улаза у зграду. Драга Спасић, по којој се зове улица на Лиману и Лаза Телечки, којем се град такође одужио за велики допринос у култури (такође има улицу која носи његово име), били су уз Перу Добриновића и Димитрија – Миту Ружића главни носиоци првих представа.
Први позоришни комади СНП-а били су према тексту Лазе Лазаревића “Пријатељи” и Лајоша Кевера “Мушки метод и женска мајсторија”, а одигране су у лето 1861. године.
Позориште је од самог почетка играло по Војводини, а гостовало је и ван ње.
Представе су у Новом Саду прво игране у дворани на спрату Кафане “Код сунца”, у згради данашњег Хотела “Војводина” на Тргу слободе, односно у сали Кафане “Код краљице Јелисавете”, а летњих месеци код садашњег Аполо центра, где је била арена “Код Зеленог венца”. Од 1872. па наредних 20 година, док није срушена, зграда Позоришта налазила се на Трифковићевом тргу. Од 1895. године Српско народно позориште било је у згради у власништву великог трговца и добротвора Дунђерског, у дворишту Хотела “Војводина”, али и то здање је неславно завршило. Изгорело је у пожару 1928. године.
СНП постаје државно 1919. године, али под именом Новосадско српско народно позориште. У духу југословенства, из свих државних установа 1921. бришу се све националне одреднице па СНП постаје Народно позориште. После тога и пожара 1928, када је остало без зграде, власти га спајају с Народним казалиштем у Осијеку и називају га Новосадско осијечко позориште, са седиштем у Осијеку и тако је било до 1934. године.
Бурни историјски догађаји једно време праве и посебну фракцију СНП-а, а првобитно име враћено је 1939. године. У Другом светском рату престају све активности Српског народног позоришта, а почетак нове и највеће Југославије Позориште дочекује са новим сценама Опере и Балета.
Тих година смештено је у згради Соколског дома, а 1959. СНП отвара малу салу где се данас налази Новосадско позориште.
У нову зграду Српско народно позориште усељава се 1981. и данас има статус једне од најважнијих институција културе у земљи.
Велика сцена “Јован Ђорђевић” има гледалиште са 935 места, а Мала “Пера Добриновић” капацитет од 373 седишта. Камерна сцена, на којој се често играју студентске представе, неке мање продукције али и комади из репертоара СНП-а, поседује 118 седишта.
Благајна ради сваки дан од 10 до почетка последње представе, а суботом од 14 часова.
Улазницу можете резервисати преко мобилне апликације на “паметним” телефонима али и на сајту СНП-а, на страници са репертоаром, где морате имати отворен и активан налог.
Текст припремио Владимир Бајић
Музејска документација Лесковац др Милена
