Ковиљ се у прошлости састојао од Горњег и Доњег Ковиља. Због тога данас у селу постоје две православне цркве – горњековиљска, посвећена Вазнесењу Господњем, и доњековиљска, посвећена Светом апостолу Томи.
Црква Вазнесења Господњег сазидана је 1829, а у њеној близини налази се и родна кућа нашег великог песника Лазе Костића, који се у њој родио 1841. године.
У близини је и православни манастир Ковиљ, у оквиру којег је црква посвећена Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу.
Манастир је први пут евидентиран приликом турског пописа 1578. године као манастир који потиче из предтурског периода. Према једном веровању, Манастир Ковиљ основао је Свети Сава почетком 13. века, на месту где се састао са угарским краљем Андријом, а према другом извору, Манастир потиче из 16. века.
У духу српског средњовековног градитељства, с благим примесама барока, од камена с Фрушке горе грађена је црква у Манастиру.
Испред њега је велики паркинг за аутомобиле и аутобусе јер много домаћих и страних верника и туриста обилази ову православну светињу, а најбројније посете су 26. августа када је и манастирска слава – Сабор Светог архистратига Гаврила.
У селу постоје и католичка и протестантска црква, тако да је верски туризам у Ковиљу веома заступљен.
Историја нам каже да се живот у Ковиљу непрекидно одвија још од 5500. године пре Христа. Својевремено су га походили Римљани и Авари, а у 7. веку насељавају га Словени.
Небројено много туриста посећује Ковиљ поготово у летњим месецима. Чувена манифестација је Ковиљска ракијада “Парастос дуду”.
Купање на Шлајзу, чувене лубенице, домаћи чварци, сланина, кобасице, специјалитети од рибе, амбијент Ковиљско-петроварадинског рита, риболов, роде, лабудови – само су неки од разлога зашто се туристи њему увек враћају и зашто морате да, ако досад нисте, посетите Ковиљ.
Донедавно је постојала кафана “На крај света” где је на традиционалан начин кувана, према речима многих, најбоља рибља чорба. Ковиљ, иначе, има титулу да је село које се налази на крају света, а због своје несвакидашњости и лепоте посећују га многи сликари, фотографи, уметници и истраживачи да би у њему као “нигде на свету” стварали и уживали.
Један од ретких обичаја који Ковиљчани и даље негују јесте и вијање Божића. Када падне снег, цела манифестација изгледа додатно бајковито. У војвођанским селима некада је био обичај да се на Божић јашу коњи. Момци и тек ожењени мушкарци, свечано обучени, оките коње пешкиром, огрну их ћилимом и певају док јашу улицама. Свраћају у куће у којима има девојака за удају или код родбине где их домаћини дочекују с колачима и пићем. Када би у кућу дојахао унук или нови зет, преко рамена би му везали бело платно или би добио кошуљу, а за коња пешкир. У кућама где нема момака или младих, коњи би се истеривали из штала да домаћини прошетају по селу или околини.
Становници Доњег Ковиља и данас воле да подсете да су они некада припадали Подунавској војној граници и били војници чувари на Ковиљском шанцу.
Горњековиљчани такође се поносе својом прошлошћу – богатом војничком традицијом. Горњи Ковиљ је настао 1746. када се у њега досељавају Срби са севера Војводине, који су, осим бављења занатством, трговином и пољопривредом, били и одговорни граничари.
Историја је забележила да су Ковиљчани припадали и Шајкашком батаљону од 1763. до његовог укидања 1873. године, као и да је још крајем претпрошлог века Ковиљ био врло развијен, да је имао чак 5.000 становника, парни млин за снабдевање струјом и велику циглану.
То је само део богате историје места и још једном препорука да отпутујете у Ковиљ.
Срећан пут!
На основу архивске грађе и музејске документације текст припремио Владимир Бајић
