Пиваре у Апатину, Челареву, Новом Саду и још многим војвођанским градовима и местима како неколико стотина година уназад, тако и данас праве течност која се уз домаћу ракију у Војводини и Новом Саду највише пије – пиво!
Челаревски “Лав” и апатински “Јелен” су пива која се у Новом Саду и Војводини најчешће пију.
Управо те две пиваре преживеле су вишевековне историјске турбуленције и данас се с разлогом позивају на традицију и квалитет.
У Србији је пиво почело да се пије још у време династије Немањић. Нешто касније, у 15. веку, у време деспота Стефана Лазаревића пиво се пије већ и у домаћинствима, а не само у манастирима, на двору и имућнијим приватним поседима.
У то време пиво су кували и у првим кафанама у Београду. Када су Аустријанци протерали Османлије из Војводине и почели у њу да насељавају своје становништво, велики број Немаца почео је да живи и ради овде. Донели су своју културу, обичаје, послове, радне навике, а оно што се посебно примило овде је производња пива и уживање у њему.
У Вршцу је још двадесетих година осамнаестог основана Вршачка пивара. Зрењанинци су је имали 1745, а у Апатину, када је Царска комора из Беча одобрила рад, 1756. почела је да ради Апатинска пивара.
Деда Ђорђа Вајферта преселио се почетком 19. века у Панчево и убрзо почиње да производи пиво. Када је посао кренуо, да би га још боље разрадио, шаље сина Игњата у Немачку да у тамошњим пиварама изучава занат и ради.
После повратка из домовине проширују посао овде и граде још већу пивару у Панчеву која постаје највећа на Балкану. Данас њени, углавном добро сачувани, остаци користе се највише за снимање филмова домаће и стране продукције.
Игњат Вајферт, по очевом “рецепту”, шаље у Немачку на школовање свог сина Ђорђа, који је у Вајенштофену 1872. године апсолвирао на Великој пиварској школи. Када се вратио, посао су проширили и на Београд, на месту данашње Београдске индустрије пива (БИП).
Тих година војвођански велепоседник Лазар Дунђерски почиње озбиљно да се интересује за посао око пива.
Сјајно земљиште и захвални климатски услови за гајење основних сировина за пиво јечма и хмеља, који су постојали у Челареву, наводе Лазу Дунђерског да тамо покрене пивару. Године 1892. отворена је Челаревска пивара. Данас се у њој производи пиво названо по њему.
И пивара у Бечеју има дугу традицију. Неки историјски подаци говоре нам да је један Немац тамо пиво почео да производи 1754. године. У почетку се посао одвијао ручно, а најнеопходнија опрема долазила је из Немачке.
Део историје војвођанског пиварства данас се може видети у музејима пива у Челареву и Панчеву, а ускоро би и на обали Бегеја у Зрењанину требало да буде отворен музеј пива.
У Музеју у Панчеву с поносом тврде да њихова пивара, основана 1722. године, јесте најстарија на Балкану.
Последњих година у Војводини и Новом Саду популарна је производња занатског пива. Од мини-погона, које произвођачи пивопије имају у својим домовима, до озбиљнијих који праве и 30 хектолитара пива месечно – пишу се нове странице историје војвођанског пиварства.
Бачки Петровац, који је својевремено био регионални центар хмељарства, данас је такође важна адреса за сировину занатског пива, које се може пробати на фестивалима по Новом Саду, овог све популарнијег пића међу млађом популацијом и страним туристима.
Занатска се производе како светла и тамна, тако и црвена пива. Мало су другачијег укуса од оног традиционалног које се овде преферира, али полако и сигурно, из дана у дан, имају све више љубитеља. Могу се купити у неким кафићима и пабовима али и продавницама специјализованим за шири асортиман пића.
Аутор текста:
Владимир Бајић
