52 викенда - Предлог за фебруар

Свечаности и програми за Дан Града Новог Сада

У новосадској историјској саги један од дана за памћење који се свечано и весело обележава је Дан Града Новог Сада. То је сећање на дан када је 1. фебруара 1748. царица Марија Терезија  потписала Повељу којом је Петроварадински Шанац стекао повластице слободног краљевског града и ново име, које је она тада дала – Неопланта. Назив је такође дат на немачком и мађарском језику: Neusatz, Újvidék, а Срби, тада велика већина његових становника, то су превели као Нови Сад.

Сам догађај познат као Елибертација имао је елементе купопродајног уговора, јер је дотадашње војно-коморско насеље преведено у слободни краљевски град за 80.000 рајнских форинти. Привилегије су значиле да је слободан краљевски град имао статус племића (грб, застава, територија, приходи и порези), а корист од тога се протезала и на све пуноправне грађане. На грбу, који је одређен Елибертационом повељом стоје три сребрне куле на плавом штиту испод којих је Дунав, а изнад средње највише је Нојева голубица са гранчицом, што у хералдичком тумачењу означава време мира и трајности.

Сваког 1. фебруара у Новом Саду се прославља Дан Града са низом манифестација које значајем надилази Свечана академија, на којој се заслужним грађанима и грађанкама додељује престижна Фебруарска награда. Тим поводом у Новом Саду су и делегације градова-побратима: Модене, Чангчуна, Дортмунда, Норича, Печуја, Општине Илиоуполи, Будве, Темишвара и Нижњег Новгорода за које се, као и за грађане и посетиоце Новог Сада организује низ програма. Туристичка организација Града Новог Сада и Удружење туристичких водича Новог Сада традиционално организују разгледање градског језгра, Петроварадинске тврђаве и околних атрактивности.

Текст: Гордана Стојаковић

Фебруарски дани вина и љубави

Љубав и вино су најлепша лица месеца фебруара. Тада се сусрећу и истог дана симултано славе Св. Трифун и Св. Валентин.

Заштитник виноградара и винограда, према православном календару, Св. Трифун масовно се слави 14. фебруара у фрушкогорским селима. По народним обичајима тог дана се виноградари окупљају испред сеоских цркава носећи боце црвеног вина, а након литургије и освећења славског колача украшеног мотивима грожђа свечари обилазе винограде где чокоте заливају вином са вером да ће род бити здрав и обилан.

Сремци католици нешто раније славе Св. Винка, заштитника виноградара, винара и вина. И једни и други славу или благдан започињу молитвама за благодатни род грожђа и вина, а завршавају народним весељем уз песму, игру те обавезне сремачке гастро-чаролије. Винске свечаности се из винограда лако преносе и на градске средине, јер се и у Новом Саду младо вино точи у многим градским ресторанима и винским подрумима, а у оближњем Иригу се претвара у манифестацију Дани младог португизера.

Св. Валентин, који се такође слави 14. фебруара, постао је планетарно прихваћени дан романтичне љубави или Дан заљубљених, секуларни празник када се неизоставно поклањају разноврсни поклони, или други облици пажње који би вољеној особи требало да репрезентују емоционалну наклоност. Током дана који претходе овом празнику у граду се осећа празнична ужурбаност која најчешће погађа трговине, као и оне просторе у граду који се по потреби трансформишу у продајне тргове и улице. Градски ресторани, чарде и винарије на ободу Новог Сада постају жива места где се уз вино слави љубав и живот.

Текст: Гордана Стојаковић

Завичајна збирка Сремских Kарловаца у палати патријарха Јосифа Рајачића

Међу високим црквеним великодостојницима Српске православне цркве који су живели у Сремским Kарловцима посебно место заузима митрополит карловачки, касније и српски патријарх, Јосиф Рајачић. Не чуди зато да је и адреса на којој је живео по много чему и данас важно карловачко место. Палата Илион, једна од најрепрезентативнијих и највреднијих грађевина у Сремским Kарловцима, изграђена је као његова резиденција у првој половини 19. века.

Изнад колског улаза је сачуван грб Рајачића, саставни део племићке привилегије, коју је за заслуге према бечком двору Јосиф Рајачић добио. На њему се налазе црква, коњаник са исуканим мачем и лав иза кога је српски грб са четири оцила, а значење које се из тог приказа изводи повезује се са лавовском борбом титулара грба за цркву. Током времена Илион је претрпео неколико измена, а после Другог светског рата у палати је основан Градски музеј.

Данас је то адреса Завичајне збирке Сремски Kарловци. Поставку чине збирке Бранка Радичевића, Гимназије и археолошког наслеђа Сремских Kарловаца, те легати сликара Милића од Мачве и архитекте Светомира Лазића. Посетиоци такође могу да виде како је изгледала сељачка кухиња с краја 19. века и свечана трпезарија породице Рајачић. Историчар Павле Штрасер записао је да се у Завичајној збирци чувају интересантни и вредни експонати и документи као што су слика „мајстора Хохолаца” под називом „Стара пијаца” која показује да је чесма „Четири лава” пре зидања Гимназије била нешто северније него што је данас, писмо Тодора Радичевића директору Гимназије о свом сину Бранку и његовом доласку на школовање, као и слика која показује изглед куће у којој је потписан Kарловачки мир.

Завичајна збирка Сремских Kарловаца припада Музеју Града Новог Сада, односно то је један од његових депанданаса.

Посета Сремским Kарловцима је један узбудљив и садржајан пут у прошлост на који увек изнова треба поћи.

Текст: Гордана Стојаковић

Kаћ и Будисава као плодоносне излетничке могућности  

Оно због чега можете одлучити да дођете у Kаћ је новоосновани манастир Српске православне цркве посвећен Васкрсењу Христовом. Чим крочите унутар манастирског комплекса чији су делови прекривени мозаицима, биће вам јасно да сте у женском манастиру – центру за израду мозаика, керамике, икона и веза. У конаку постоји  маестрално живописна капела посвећена Рођењу Пресвете Богородице. На једном од зидова представљена је поворка светитељки православног света, што је редак призор. Манастирски комплекс је отворен за посете, а повремено се организују школе вештина које монахиње практикују.

Будисава (мађ. Tiszakálmánfalva, нем.  Waldneudorf)) је основана 1884. Центром Будисаве доминира римокатоличка Црква Велике Госпе (Блажене Девице Марије), изграђена у неоготском стилу 1908. У близини цркве (прва улица десно) налази се Етно-кућа настала великим залагањем господина Тибора Милановића. У простору (кућа и окућница) који је некада користио црквењак са породицом, сакупљени су предмети из свакодневице, који сасвим дочаравају живот становника Будисаве друге половине 19. и прве половине 20. века. У дворишту је колекција пољопривредних алатки, оруђа која су служила за обраду земље, стари бунар, али и серија фотографија која приказује друштвени живот становника између два светска рата.

Текст: Гордана Стојаковић

Барокне тајне Футога

Футог је комуна која административно припада Новом Саду, али постоје историјски периоди када је његов привредни, па и стратешки значај био већи од новосадског. Материјализоване доказе некадашње моћи који и данас плене лепотом могуће је обићи у центру насеља. У старом делу Футога налази се српска православна Црква Светих Врача Kозме и Дамјана. Изграђена је 1776. у стилу барока. Иконостас цркве је дело једног од најзначајнијих српских сликара 18. и 19. века, Арсенија Теодоровића. Зидне слике дело су Јанка Халкозовића, који се ослањао на искуства византијског и италијанског ренесансног сликарства. Храм поседује и вредну збирку икона новосадског сликара Павла Симића, чији се сликарски израз доводи у везу са назаренским сликарством.

На почетку новог дела Футога издиже се маркантно здање римокатоличке Цркве Пресветог Срца Исусовог, изграђене на месту старијег храма, посвећеног Пресветом Тројству. Нову цркву је, у псеудоготском стилу, подигла грофовска породица Kотек почетком 20. века. Римокатоличка Црква Срца Исусовог има величанствене витраже и моћне оргуље. У Цркви се, у стакленом саркофагу, чува реликвија Св. Еугена, мученика из првохришћанских времена, чије је тело почивало у Римским катакомбама коју је Папа Пио VI 1777. даровао Цркви Пресветог Тројства. Поред цркве се налази и Жупни двор.

У непосредној близини римокатоличког храма је барокни Дворац Хадик који је 1777. изградио аустријски фелдмаршал и председавајући бечког Дворског ратног савета, гроф Андреас Хадик. Почетком 19. века прелази у посед грофовске породице Kотек. Постоји легенда да су гости Хадиковог дворца у време када је био у власништву грофова Kотек непосредно пре Сарајевског атентата, били надвојвода Франц Фердинанд и његова супруга Софија Kотек и да је баш ту Јохан Штраус Млађи компоновао „На лепом плавом Дунаву”. Данас се у овом елегантном здању налази Пољопривредна школа.

Обилазак Футога можете завршити у некој од гласовитих чарди и прећи скелом преко Дунава, те кренути у откривање винских ужитака у винаријама Беочина, Черевића и Баноштора.

Текст: Гордана Стојаковић