Милица Томић (1859-1944) књижевница, политичарка и новинарка једна је од седам Војвођанки изабраних посланица Велике Народне Скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је 1918. изгласала присаједињење Краљевини Србији. Рођена је у породици Светозара Милетића, најзначајнијег српског политичара у Угарској у другој половини 19. века. Школовала се у Новом Саду, Пешти и Бечу, али студије медицине није уписала јер је преузела на себе део очевих обавеза у време Милетићевог суђења и тамновања. За српског политичара, новинара и публицисту Јашу Томића удала се 1885. Посредством личне преписке, настале много пре удаје за Јашу Томића, Милица је постала жртва политичких обрачуна окончаних тзв. Туцинданском трагедијом 1890, када је Јаша Томић бранећи част, компромитовану наводним Миличиним писмом, убио опонента, политичара и публицисту, Мишу Димитријевића. У тим тешким тренуцима Милица Томић је пружала подршку супругу, као и касније када су Јашу Томића, аустроугарске власти интернирале.
Њено дело се мора сагледати у контексту интензивне политичке активности оца, Светозара Милетића, затим његових наследника, као и покрета за еманципацију жена у Војводини у другој половини 19. и током прве две деценије 20. века. Активистички рад у женским организацијама Милица Томић је започела 1881. у Добротворној задрузи Српкиња Новосаткиња. Њеним залагањем у Новом Саду је 1905. основано Посело Српкиња које постаје Женска читаоница Посестрима 1910. Програми Посестриме поред образовне имали су активистички и хуманитарни карактер. Са истомишљеницом Јулком Илијћ била на челу акције када су 1907. жене скупиле 30.000 женских потписа против мађаризације народних школа тј. закона којим се уводи мађарски језик као наставни у све школе у Угарској.
Милица Томић је основала и била главна уредница часописа и календара Жена (1911-1914 и 1918-1921) месечника који је активно пропитивао положај и улогу жене у друштву, а до 1914. и ниво колективних права српског народа у Хабзбуршкој монархији. Из јавног живота повукла се после супругове смрти, 1922. Умрла је у Београду у 85. години. Једна улица у Новом Саду носи њено име као и покрајинска Награда за равноправност полова.