Милица Стојадиновић Српкиња (1828-1878) песникиња и фолклористкиња, једна је од најсјајнијих женских фигура Омладинског покрета. Њен животни усуд и њено дело остаће да сведоче о трагедији песникиње која се појавила као сјајна звезда, а затим наставила да траје у народном памћењу као предводница „уклетих песника“.
Рођена је у Буковцу у породици пароха Василија Стојадиновића. Била је једна од ретких српских девојака која је у првој половини 19. века знала да чита и пише и говори немачки језик. Поезију је писала почев од своје тринаесте године, што јој је донело признање српске интелектуалне средине, а због ватреног патриотизма име „Србкиња“. По преписци коју је водила са интелектуалним првацима српског народа, најпре са Вуком Караџићем, те са немачким песницима Јоханом Г. Сајдлом и Лудвигом А. Франклом, знамо да је била упућена у песничка струјања унутар европских књижевних естетских принципа. Савремена критика цени поезију Милице Стојадиновић као „основ српског сентиментализма“ и везу српског песништва са Европом тога доба.
Дневник у Фрушкој гори 1854 који је Милица Стојадиновић написала, представља најбољу збирку бајања, веровања, врачања, изрека и обичаја. Врхунац њеног деловања у јавности био је одлазак у Беч 1850. на позив Вука Караџића кога је задужила скупљањем грађе за његов рад. Ту је упознала Бранка Радичевића, кнеза Михаила, кнегињу Јулију и Његоша, а сви они су јој одали признање за креативни рад. Смрт оца, јединог ослонца који је у животу имала, промениће њену судбину. Неудата поетеса није могла да се ослони на сигурност коју је у оно доба женама доносио брак, а сигурност примарне породице је нестала смрћу Василија Стојадиновића. Верујући да ће Београд бити сигурно место настанила се у српској престоници. Биће то, на жалост најтежи период у њеном животу. Без прихода, заборављена, несрећна и сама умрла је у Београду 1878. Захваљујући Новосађанкама Радмили Гикић, која је објавила преписку Милице Стојадиновић и Милици Мићић Димовски, која је објавила роман Последњи заноси М С С поново је оживљена драма песникиње високо постављених идеала и жеља. Милица Стојадиновић Српкиња је још за живота била заборављена. Савремена књижевна критика долази до нових сазнања о њеном делу ценећи контекст у коме је исто стварано. Данас, једна улица у Новом Саду и једна у Сремској Каменици носе њено име.