Милица Милка Марковић (1869-1931), глумица и преводитељка, прва је редитељка нашег театра. Уз мајку славну српску глумицу Софију Вујић, тетке – такође славне глумице Драгињу Ружић, Љубицу Коларовић и Јелисавету Добриновић, ујаке-глумце Лазу и Пају Поповић, њен животни пут природно је водио ка „даскама које живот значе“. Глумачки ангажман започела је у Новом Саду као петогодишња девојчица у драми Фридриха Шилера Вилијам Тел. Имала је петнаест година када је постала глумица – приправница Народног позоришта у Београду. За две године одиграла је двадесетак улога, да би 1885. потписала уговор са Српским народним позориштем у Новом Саду и у њему остала до краја каријере.
Милка Марковић је била једна од најобразованијих глумица нашег глумишта. Боравила је у Бечу, Минхену, Прагу, Дрездену, Паризу, Напуљу и Риму учећи на извориштима европског театра. Уз врхунски глумачки дар и завидни музички таленат, у потпуности је владала француским, немачким и мађарским језиком. Са тих језика преводила је драмску литературу.
На сцени је оживела најсложеније драмске и трагичне ликове међу којима и Грету (Фауст), Корделију (Краљ Лир), Офелију (Хамлет), Јулију (Ромео и Јулија), Настју (На дну). Свој редитељски првенац – комад Љубав, Игњатија Николајевића Потапенка, Милка је остварила у новосадском Српском народном позоришту, новембра 1911. што је чини првом редитељком код нас. У истом позоришту поставила је на сцену још око шеснаест представа. Награђена је Орденом Св. Саве V реда.
Приватни живот Милке Марковић обележиле су трагедије: самоубиство супруга, глумца Михајла Марковића за кога се удала 1888. и прерана смрт сина Стевана. Други син Димитрије Марковић читав живот је посветио глуми и позоришту. Умрла је у Новом Саду, а сахрањена на Алмашком гробљу у гробници породице Ружић. Једна улица у новосадској Месној заједници Видовданско насеље носи данас њено име.