Милева Симић (1859-1946) је за педагошку и књижевну делатност, била одликована признањима обе српске владарске породице и то: Орденом Краљева Дома I степена (Обреновићи), а Орденом Светог Саве IV реда (Карађорђевићи). Новосадска и војвођанска јавност јој је благодарност и поштовање показала 1938. када је у организацији Матице напредних жена свечано обележен њен осамдесети рођендан.
Рођена је 1859. у Новом Саду у породици академског сликара Павла Симића и Јелисавете Јовшић – кћери новосадског адвоката и једно време градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића. Милева Симић као дванаестогодишњакиња успела да и поред формалних препрека (неодговарајућа доб), упише Учитељску школу у Сомбору. Као петнаестогодишњакиња ангажована је за наставницу у новосадској Српској вишој девојачкој школи, а као седамнаестогодишњакиња, после очеве смрти преузела је бригу о мајци, браћи и сестри.
Милева Симић је више од три деценије била наставница, најпре Српске више девојачке школе у Новом Саду (предавала је домаћинство и педагогију, ручни рад, поуке о здрављу, цртање, гимнастику и немачки језик), а неколико година после Првог светског рата и Државне женске грађанске школе у истом граду. Ауторка је уџбеника за девојачке школе Кућарство (1892, 1921. и 1926) и Педагогија (1894), више објављених радова о васпитању женске деце и стручних и корисних педагошко-општеобразовних текстова намењених младим мајкама и свом женском свету. Њене позоришне игре за децу (дечје глуме), инспирисане и посвећене њеним ученицама, извођене су широм Војводине.
Превела је неколико Хајнеових и Гетеових стихова, приповетке Паула Хајзеа, Леополда фон Сахер-Мазоха, Јокаи Мора и других и написала преко четрдесет приповедака које су објављене у листовима и часописима на српском језику од краја 19. до првих деценија 20. века. Њене приповетке и новеле настајале су у ери романтизма и реализма, на подлози оног војвођанског мултилингвалног европски орјентисаног света који је у српску књижевност увео Јаков Игњатовић.
Обилазећи Срем, Банат, нарочито Бачку током три деценије сакупила је задивљујући број народних песама које су жене стварале и као збирку Српске народне женске песме (Ројтанске песме) пре почетка Првог светског рата предала Матици српској. Књига је требала да буде издата у едицији Књиге матице српске, али не само да се то није десило, већ је у Рукописном одељењу Матице српске дело изгубљено. Ројтанске песме објављене су у Новом Саду више од сто година пошто су ушле у Матицу српску, захваљујући препису сачуваном у породичној архиви и Марији Клеут која је дело приредила за штампу.
Искуство Милеве Симић на велика врата у нашу књижевност уводи жене које су зарађивале пишући и то на неколико планова: превођењем, објављивањем прича, приповетки и новела у периодици, објављивањем дечјих глума, у послу са уџбеницима, а забележено је да је на књижевном конкурсу Матице српске за Ретку срећу – Шаљиву игру у једном чину добила 200 круна. Данас, њој у част једна улица у Новом Саду носи њено име. Милева Симић је живела и умрла у Грчкошколској улици, у кући која је данас на броју 10.