За глумицу Драгињу Ружић (1834-1905) савременици су тврдили да је „прва међу првима“, а у историји нашег позоришта биће забележено да је њен „богом дани велики дар“ четрдесет година трајао несмањеним сјајем. Почев од друге половине 19. века и један број жена ступио је на „даске које живот значе“. У том контексту породица свештеника из Иванде, Луке Поповић може се сматрати за својеврсно врело глумачких талената. Његове кћери: Драгиња Ружић, Јелисавета Добриновић, Софија Вујић, Љубица Коларовић, Емилија Поповић и синови Лаза и Паја Поповић били су цењени глумци.
Драгиња Ружић је дебитовала у Српском Санаду 1860. као чланица позоришне дружине Стевана Протића. Убрзо је постала чланица путујуће позоришне дружине Јована Кнежевића, да би 1861. каријеру наставила у Српском народном позоришту у Новом Саду. На новосадској сцени одиграла је највећи део, од око три стотине улога у каријери. Само за кратко је, са мужем Димитријем Ружићем за кога се удала 1862, напустила матично позориште, наступајући у Београду и Загребу. Позориште је трајно напустила када је достигла уметнички врхунац у јулу 1898. желећи да „публици остане у најлепшој успомени”. Посебно је остала запамћена по улогама у драмским комадима Лазе Костића и то као Јевросима (Максим Црнојевић) и Мара (Пера Сегединац). Данас једна улица у новосадском насељу Доња Клиса носи њено име.