Аница Савић Ребац (1892-1953) класична филолошкиња, историчарка филозофије, књижевница, преводилац, професорка Филолошког факултета Универзитета у Београду једна је од најзначајнијих личности наше интелектуалне баштине. Рођена је у Новом Саду у породици Милана Савића, једно време секретара Матице српске и уредника Летописа Матице српске. Као тринаестогодишњакиња преводила је поезију Џ. Г. Бајрона, а касније и П. Б. Шелија и Е. Верхарна. Прве оригиналне књижевне радове – песме објавила је у Бранковом колу 1906.
Студије класичне филологије уписала је у Бечу 1910. а окончала у Београду по завршетку Првог светског рата. У Новом Саду биће укључена у рад Матице напредних жена, а наставиће да буде повезана са том организацијом и после 1921. и пресељења у Београд, где је прво добила место супленткиње, затим и професорке у Трећој женској реалној гимназији. То је време када се удала за Хасана Ребца. Пратећи супруга једно време је живела у Скопљу где је радила као професорка у Женској реалној гимназији. У Скопљу је упознала књижевницу Ребеку Вест која је у књизи Црно јагње сиви соко оставила забелешку о Аници и Хасану. Аница Савић Ребац је на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1932. одбранила докторску дисертацију под насловом Предплатонска еротологија која је исте године и објављена.
Тридесетих година 20. века објављена су њена значајна дела међу којима су: Гетеов Хеленизам (1933), Љубав у филозофији Спинозиној (1933), Мистична и трагична мисао код Грка (1934), Платонска и хришћанска љубав (1936), Калист (Callistos на немачком језику, 1937), Томас Ман и проблематика наших дана (1937). Након Другог светског рата у есејима Његош, Кабала и Филон, Његош и богумилство и Песник и његова поезија бавила се Његошем и његовим делом Луча Микрокозма које је превела на енглески и немачки језик.
По завршетку Другог светског рата Аница Савић Ребац је 1946. изабрана за ванредну, а касније и редовну професорку Филозофског факултета Унивезитета у Београду. Постхумно су јој објављена дела Античка естетика и наука о књижевности (1954) и Хеленски видици (1966). Живот ће окончати самоубиством, како је написала у „пуној луцидности интелекта и воље“, после изненадне смрти мужа, Хасана Ребца. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду. Њена заоставштина чува се у Матици српској и Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду. Аница Савић Ребац је током новосадског периода, становала у улици Светозара Милетића 13. Једна улица у новосадском насељу Слана бара данас носи њено име као и органак Градске библиотеке са књигама на страним језицима и језицима националних мањина.