Крчедин – Сланкаменачки Виногради – Стари Сланкамен – Нови Сланкамен – Инђија
Источни део Фрушкогорја обилује природним реткостима културно-историјским споменицима, што доказују лесни профили, Крчединска ада, приобаље Дунава и споменичка баштина нарочито она сконцентрисана у Старом Сланкамену. То је такође и онај део питоме Фрушке горе изузетно погодан за виноградарство и винарство где се налази специјализовано виноградарско насеље – Сланкаменачки Виногради. Виногради источног Фрушкогорја који се спуштају ка Дунаву стварају питомину која умирује, а они на потесу Ћерлин, изнад ушћа Тисе у Дунав, фасцинирају. На падинама источног дела Фрушке горе које се шире на све стране гаје се следеће сорте[1] грожђа: италијански ризлинг, сланкаменка, мускат крокан, шардоне, совињон бели, рајнски ризлинг, сремска зеленика, мускат отонел, тамјаника, вранац, прокупац, шираз, мускат хамбург, мускат ружа, марселан, пти (мали) вердо, ребо, каберне совињон, мерло и др. Сваке године у јуну произвођачи и љубитељи вина окупе се на традиционалном Фестивалу фрушкогорских вина у Инђији доказујући да је источна Фрушка гора вински рејон „par excellence“.
Стари Сланкамен је насеље које плени романтичном лепотом захваљујући слојевима историје са једне стране и воћњацима, виноградима, лесним наслагама, пешчаним плажама и адама са друге. Римљани су овде, на ушћу Тисе у Дунав, на темељима опидума који су изградили Скордисци, саградили тврђаву Акуминкум, а затим су на тим темељима у средњем веку градили и Угари. У историјским изворима утврда се помиње 1072. као Каструм Зеленкамен. Зна се да је почетком 15. века била под влашчу породице Бранковић, да су је османски Турци освојили 1521. и да је одредбама Београдског мира порушена 1738. Остаци сланкаменачке тврђаве видљиви су и данас. На период борбе са Османлијама подсећа и споменик 1892. на оближњем брду, посвећен Битци код Сланкамена где је 1691. аустријско-немачка војска, у којој се борило око 10.000 Срба, потукла турску војску.
У насељу је и Црква Св. Николе, за коју се верује да је међу најстаријим у Срему. Предање каже да је храм подигао Вук Гргуревић (у народу познат као Змај Огњени Вук). Једина преостала фреска са приказом Три јерарха из 15. века сведочи да је храм изграђен пре првог писаног помена о њему из 1501. Иконостас из 1746. и четири престоне иконе, рад су Василија Остојића и престављају велику вредност.
Поред благодати које доносе Дунав и Тиса ту су и јединствене лесне наслаге, а не може се заобићи ни један од ретких извора слане воде у Војводини коју су користили Римљани и османски Турци, а на чијим изворима је још 1906. основано модерно лечилиште. Посету можете завршити одласком у Винарију Акуминкум, Производњу вина Мацура Продукт у самом месту, Винарију Стојановић у Сланкаменачким Виноградима или Мануфактуру Спасић у Новом Сланкамену.
У близини Старог и Новог Сланкамена је Крчедин. Данас је познат по великом броју викендица дуж Дунава где су и пешчане плаже. Такође, познат је по Крчединској ади, делу Специјалног резервата природе „Ковиљско-петроварадински рит“ на коме се слободни налазе крда подолских говеда, коња, оваца и магараца. Али, насеље има интересантну историју, а међу њеним материјалним траговима су српска православна Црква Св. Николе из 18. века и војнограничарска зграда саграђена у другој половини 19. века. Немојте пропустити да посетите Патков виноград, винарију где вина носе имена књижевних и филмских јунака.
Инђија је општинско мултиетничко средиште, уз Стару Пазову најзначајнији привредни центар у источном Срему. Савремена Инђија је настала средином 18. века расељавањем села Патке и насељавањем становника Бешке. Током 19. века почиње развој заната, затим манифактурне и фабричке производње, те насеље добија градске функције које има и данас. Међу атрактивностима које красе Инђију су: српска православна Црква Ваведења Богородице, саграђена средином 18. века, римокатоличка Црква Св. Рока саграђена у другој половини 19. века и Кућа Војновића, пример градитељства грађанских кућа из 19. века, сада изложбени део Културног центра Инђије.
Не треба заборавити тематски туристички комплекс Келтско село на уласку у Инђију из правца Новог Сада. У оближњој Бешки је Спомен-соба сликарке Данице Јовановић (1886-1914), у Марадику Етно кућа Марадик основана у сеоском домаћинству са кућом старом 150 година. Етно кућа у свом саставу има етно ресторан, сувенирницу, подрум са лагумом, изложбу пољопривредних алата потребних за обраду земље на отвореном и др. Посету Инђији и околини можете завршити дегустацијом и куповином вина у Винарији Авен.
За више информација о Инђији и околним местима посетите: http://indjijatravel.rs/?script=cyr
Текст: Гордана Стојаковић
Фотографије: Александар Милутиновић
Туристичка организација Града Новог Сада не одговара за промену информација и услуга.
Текст постављен: август 2021.
[1]Транскрипција назива сортимента грожђа дати су према Циндрић, Петар и Владимир Ковач (2007) „Виноградарство и вина.“ Фрушка гора. ур. Небојша Јовановић и Јелица Недић. стр. 498. Београд: Завод за уџбенике.