Петроварадинска тврђава: Гибралтар на Дунаву, новосадска и дунавска лепотица, симбол Новог Сада. Понос је и љубав Новосађана, као и свих оних који су је икада видели и освојили, савладавши њене бројне степенике. Саз(и)дана је од историје, културе, уметности и лепоте. Друга је по величини у Европи и изузетно је очувана. Импозантни комплекс који се уздиже изнад десне обале Дунава градило је на хиљаде људи скоро читав један век и већ више од двеста година поносно бди над Новим Садом. Као културно-историјски споменик, Тврђава је једно од омиљених места Новосађана и бројних туриста који свакодневно посећују наш град. Касарне, арсенали и бастиони који су некада били дом бројних аустријских чиновника и војника, данас су дом изузетних културних и уметничких установа, и угоститељских објеката.
Када кренем у шетњу Тврђавом, обично се чувеним степеницама од цркве св. Јурја у Штросмајеровој улици попнем до Горње тврђаве односно горњег Лудвиговог бастиона. И на излазу из тунела наилазим на једну од „тајни“ Тврђаве по којој је чувена и јединствена у Европи. Ушушкана испод зелене пузавице смештена је „Галерија ИТД“. Њен творац, новосадски уметник Бранислав Радошевић један је од бастиона уметности и културе Тврђаве. Из његовог атељеа и продајне галерије можете понети „Србију на парче“ или обући неки од симбола Новог Сада.
Одатле у неколико корака дођем до зида и пратим његову линију „узводно“. Тада ми је са леве стране велелепна „Дуга касарна“. Једноставно здање, упечатљиве жуте фасаде. Та жута фасада перфорирана је отворима у којима се крију бројни микро светови. Те светове можемо видети ако покуцамо на тешка дрвена врата и уз одобрење домаћина уђемо у скривене просторе Петроварадинске тврђаве. Ти светови саткани су од слика у разним техникама, фотографија, принтова, старих предмета. То су уметнички атељеи. У њима можемо срести Боривоја Попржана, Душка Стојановића, Срђана Солдатовића, Андреју Баћа Васиљевића, Владислава Шешлију, Мартина Цандира, Бојана Кириџића, Ивану Косановић, Гордану Нонин, Драгана Куруцића и многе друге. Сви они део су Удружења уметника Петроварадинске тврђаве „Ликовни круг“. Још давне 1952. године, бројни млади уметници на челу са Јованом Солдатовићем одлучили су да неискоришћене просторе Петроварадинске тврђаве претворе у место за уметнички рад. Тако се родила уметничка колонија која у континуитету од преко шездесет година ствара на једном месту. Атељеи се могу пронаћи и у другим зградама на Тврђави. Око осамдесет атељеа дало је радни и животни простор за скоро четири стотине уметника у протеклих шездесет година. По томе је јединствена у Европи. По томе је и наша Тврђава јединствена.
А изван „Ликовног круга“, на крају „Дуге касарне“ и шетње, налази се још један уметнички драгуљ. У интимном простору, од изузетног значаја и високог уметничког домета смештена је галерија таписерија „Атеље 61“. Захваљујући визији и свести уметника Бошка Петровића и Етелке Тоболке, давне 1961. године, основан је „Атеље 61“. Испрва је био смештен баш у просторијама атељеа овог истакнутог уметника, утемељивача таписерије код нас. Данас, као јединствени центар таписеријске уметности у Србији, али и региону Западног Балкана, те један од неколицине у свету у којем се систематски изводи, негује, чува и популарише таписерија, „Атеље 61“ је након више од пола века постојања постао једна од релевантних институција за историју идеја, тенденција и резултата наше уметности таписерије од друге половине XX века до данас.
Аутор Ксенија Васин
