Постављен на идеалној позицији Сат на Петроварадинској тврђави је одмах постао Добри дух чији откуцаји дају импулс живота граду испод њега. Оно што нисам знао јесте да Добри дух има свог најбољег друга. Упознајте Лајоша Лукача.
Пише: Драган Гмизић
Неке грађевине су као и људи. Познајете их цео живот, али некако се нисте добро упознали. За мене та грађевина је „Торањ са сатом“ како су је назвали градитељи Петроварадинске тврђаве или „Сат кула“ како се временом одомаћио њен назив. О њој сам знао оно што зна и већина – да је симбол Тврђаве и града у њеној сенци, саграђена 1702. на средњовековним зидинама да би средином XВИИИ века добила данашњи изглед. Сат из Алзаса (Француска) као поклон свемоћне царице Марије Терезије учинио је да и далека периферија добије барокни сјај. Постављен на идеалној позицији „Ле петит Францаис“ одмах је постао Добри дух чији откуцаји дају импулс живота граду испод њега. Његова уграђена „неправилност“ да велика казаљка показује сате, а мала минуте, заувек је одредила локални шарм по којем се време мери малко другачије. Ту се негде и завршава моје знање о грађевини коју виђам готово сваки дан. А онда сам добио прилику да се боље упознамо. Испоставило се да
Добри дух има свог доброг друга. Његово име је Лајош Лукач и он има кључеве од Сат куле. Лукач је свакодневно обилази последњих деценија јер се некада Сат морао навијати ручно. Данас постоји аутоматски механизам, али навика је остала. Уосталом, свако бира пријатеље према себи. Лукач је био ту када је Сату било најтеже. Чак теже него 1941. када је гром ударио и оштетио Сат кулу. На самом улазу показује ми клатно на којем су урезане године: 1702, 1790,1837, 1941. и 1952. Прва година означава када је сат направљен, друга и трећа показују године велике реконструкције Куле, као и читаве Петроварадинске тврђаве. 1941. године Кулу је ударио гром, а 1952. се војска коначно повукла са Тврђаве. Нисам знао да се у врху куле налази звоник. Старо звоно је страдало током пожара изазваног ударцем грома да би било обновљено педесетих година, а затим потпуно реконструисано 2018. године како је на самом звону и урезано. Лајош Лукач или Лајчика, како га још људи зову, је изузетно поносан на то звоно тако да сам имао прилику да послушам звоњаву иако казаљке нису показивале пун сат на опште изненађење пар посетилаца Тврђаве и локалних голубова.
Међутим, поред свих наведених и уписаних година, пропуштено је да се дода још једна. А то је године када је сат стао. Наиме, током друге половине XX века покварио се сатни механизам и чинило се да никога није брига. Добри дух није радио неколико година а заборав је ипак тежи од смрти. Као да га је стигла клетва да сатови убијају време. Сасвим случајно Лукач је добио прилику да га поправи. Не, истина је да је Лукач ковач који сам кује свој пут. Ништа није случајно, каже. Он је средином осамдесетих поправио сатни механизам. Једним ударцем вратио је живот Добром духу и отковао њихово пријатељство које траје до данас. „Свако је ковач своје среће само је питање који алат користите. Ако узмете велики чекић, све можете урадити и са једним ударцем. Мали чекић, пуно удараца. Може се десити да ударате цео живот, али нећете отковати своју срећу“, каже ми.
