Стојим на Тргу слободе и гледам у палату крај цркве Имена Маријиног, да будем прецизнији гледам у гвозденог витеза, који стоји у ниши, на врху куће која носи име по овом витезу палата „Гвоздени човек“. Ова прелепа палата која излази на Трг слободе, Његошеву и Трг Католичке порте је једна од лепших и интересантнијих у нашем граду, а такође има и врло интересантну историју. Палата је подигнута почетком XX века, тачније у периоду 1908-1909. године, на темељима претходне палате која је била нешто мања двоспратна грађевина. Као чувар сећања са старе на нову палату сачуван је „стари витез“, по коме се палата зове. Инвеститор је била католичка црква, а градња је у стилу сецесије. У приземљу су локали намењени изнајмљивању, а на спратовима пространи станови за имућније суграђане.
Гвоздени човек као да чува много сећања: како је у његовом поткровљу монтиран први снимљени филм у Новом Саду, у једном од локала се налазила и најстарија посластичарница у граду која ради и данас, а постојао је и локал из кога је отишао наш „репрезентативац“ на европско такмичење у испијању пива.
Традиција посластичарства такође се везује за ову Палату. На овом плацу се близу два века налази посластичарница са високом репутацијом, први власник је био Петер Мајерка, од њега ју је купио Иштван Хајерек и на крају ју је купио 1913. године Јакоб Дорнштетер. Дорнштетер ће од ње направити место где се скупљала тадашња елита Новог Сада. Простор је био опремљен китњастим лустерима, великим огледалима, отменим намештајем, фотељама са црвеним плишом, а девојке које су услуживале су биле у белом са уштирканом кецељом и белом машном у коси. Послуживани су слаткиши најбољег квалитета: ледена кафа, кестен пире, капуцинер, кремпите, сахер, реформ торта, парфе и наравно сладолед. Нека стара идила која се могла видети би била следећа: отмене госпође и младе маме долазе у 11х на кафу и колаче док дадиље шетају децу по шеталишту, званом Променада. Прво име је било „Дорнштетер Цукразада“, после другог светског рата име је промењено 1945. године у „Москва“. Након разилажења између Стаљина и Тита, тј након резолуције информбироа 1948. године име је промењено у „Загреб“. У последњој деценији када је дошло да распада Републике Југославије, име је промењено у „Атина“, како се и данас зове.
Управо овде су се школовали и стицали искуство многи посластичари који ће после оснивати сами своје послатичарнице.
У локалу где се и данас налази кафе у Његошевој улици, се одиграла једна врло интересантна епизода. Тада се кафе звао Гамбринус и окупљао је врло весело друштво, којем је газда Пера Јанченић, чувени гостионичар угађао. Док су прелазили преко дневних догађаја, неко је открио да се у једној од престоница пиварства, Плзену (Чешкој републици) организује такмичење у испијању пива. Ова вест их је заинтригирала, друштво се узбудило и закључило да једна оваква манифестација просто не може да прође без њиховог учешћа. После много разматрања изабран је ветеран друштва, јунак који их никада није изневерио. Његово име је Владета Георгијевић Баре, локални матичар, човек лепог гласа. „Јунак“ се захвалио на поверењу и изјавио да је спреман да брани боје своје земље. Цело друштво је почело да скупља новац да га пошаљу на такмичење. Владета је отишао возом за Плзен, а после пар дана стигао је телеграм о његовој победи. Када се вратио, испричао је своје искуство веселом друштву у Гамбринусу. После љуте борбе и 26 кригли литарског пива Владета је успео да савлада све своје противнике и једини остане на ногама. Када су га организатори питали да ли има нешто да изјави поводом своје победе, Владета иако је једва стајао на својим ногама изјавио: „Молим још једно пиво и туру фришких Чеха!“.
Пробајте да нађете Гвозденог човека, ако га будете довољно гледали, можда се одлучи да и са вама подели неку од својих прича.
Срђан Бошковић
