Сваки човек се у неком тренутку свог живота запита: шта је то слобода и да ли је ја имам.
Свежи ветар јесење олујне кише, прелепи пејзаж Дунава и његових плићака, раскошно небо у диму облака, изненађени погледи возача, шољица мирисне кафе –све ми је то поклонио Мост слободе Новог Сада првог дана мога боравка у граду.
Како се не заљубити у град, у којем је све лепо? Овде је чистоћа, лепота, архитектура, књижевност, култура, активност, ветар промена. Овде је све то, што ми је дало осећај слободе!
Шетње по градским уличицама задивљују својом загонетношћу. Са знатижељом и страшћу сам тражила и фотографисала све те улице, које су добиле називе у част великих руских класика светске књижевности: Лав Толстој, Александар Пушкин, Николај Гогољ, Антон Чехов, Максим Горки, Михаил Љермонтов…
Нови Сад је спокојност и удобност, животност и темпо. Свако може да нађе своје. И у томе је наша слобода.
Овде сам могла да остварим своју жељу из дечјих маштарија. Самотан црвени мак, који ми у сећању није давао мира, претворио се у поље мака у Парагову.
Необична прича. Знала сам, да обавезно треба да посетим Фрушку гору, о њој се толико говори и пише, али није било могућности да путујем у нечијој пратњи. Ујутро сам ушла у аутобус градског превоза, у нади да ћу некако стићи до жељеног места. Изашла сам на станици, прешла мали мост и упутила се у шумски честар. После свакодневних мајских обилних киша планинска стаза је клизава, бринула ме је својом непредвидивошћу и прелепим великим пужевима. Видевши рачвање пута у три правца, интуитивно сам схватила да не могу самостално да пронађем прави пут. Са осећајем горчине сам се спустила доле и видела љупко поље украшено густим црвеним маковима. Мој дечји сан се обистинио! Сваки мак сам хтела да фотографишем, да запечатим у свом сећању, да се дивим његовој лепоти, нежно да додирнем, плашећи се да ћу нарушити миран пољски живот… Вративши се у град, ноге су ме саме довеле до тврђаве, овога пута по знаку који је показивао на цркву Светог апостола Павла. Тихо, пријатно место: сунчеви зраци, фењери, петунија која одушевљава својим мирисом, жубор изворске воде и капела. Какво је било моје изненађење, када сам ушавши у њу видела на центру, међу иконама Светих Серафима Саровског и Нектарија Егинског, икону Божје Мајке Фрушкогорске. У дубини душе сам осетила, да сам ипак дошла до чувене Горе, сузе су саме потекле од чуда које се појавило…
Овај прелеп дан ми је подарио још једанчудновати сусрет. Дошавши до Моста слободе, сместила сам се на лежаљци кафића на обали реке, попила шољу кафе, посматрала спокојан живот плаже. Небо и вода су посезали за филозофским размишљањима, гледајући на ове лепе скице саме природе. И одједном је почео пљусак. За минут није остала ни жива душа. Сакривши се под мостом и пратећи потоке воде чула сам глас, који се обраћао баш мени, није било никог другог. Мушкарац од око седамдесет година је покушавао нешто да ми објасни, али ја сам рекла да слабо разумем српски. Он је почео да набраја, како је то уобичајено у Србији, њему познате рускоговореће државе бившег Совјетског савеза: Русија, Украјина, Белорусија. Да, ја сам из Белорусије. И шта се ту десило: наш емотивни разговор на два језика о 1999. години, о срушеном мосту под којим стојимо, о белоруској подршци у тој тешкој години за Србе и о нечему, што се не може објаснити речима након две године, када се десио овај сусрет…
Киша је стала, изашло је сунце, пришла сам плићаку у чијој су се води два пужа разметала својом лепотом.
Клупа се брзо осушила, села сам да наставим да посматрам лепоту. Укључила сам српски радио, у чију раскошну музичку палету сам се заљубила и одједном је долетела бубамара. После кише њена крила су била мокра и она је покушавала да се опорави на мом длану, да би наставила свој пут. Погодила ме је мисао: људи, баш као бубамаре, имају снаге да преживе тешкоће земаљског живота, да би после буре расправили своја крила и грејући се на сунчевим зрацима стреме небу, настављајући своје путовање над мостом своје Слободе.
Она је одлетела, а ја сам остала.
Стечени осећај слободе ми је тог тренутка говорио, да ћу се обавезно овде вратити, даће Бог…
