Корпус очуваних српских, православних манастира спада у највредније споменичко благо Фрушке горе. Први писани податак о православним манастирима на Фрушкој гори је из 1455, а налази се у писму деспота Ђурђа Бранковића (око 1375-1456), последњег српског владара пре пада Српске Деспотовине под Турке 1459, папи Калисту III. Српски деспот Бранковић се у писму позвао на право добијено од претходног папе, Николе V да "In regno Hungarie" подигне православне манастире, што је и остварено у вековима који ће уследити. Народно предање градњу фрушкогорских манастира смешта неколико векова пре него што то показују историјски подаци. Историја фрушкогорских манастира се добрим делом може везати за ктиторство српске племићке породице Бранковић: деспота Стефана Бранковића, његову жену, деспотицу Ангелину Бранковић и њихове синове, а потоње деспоте, Ђорђа и Јована. Међу њима за ктиторске заслуге треба посебно издвојити деспота Ђорђа Бранковића (1461-1516), (касније митрополит београдско-сремски Максим) и његову мајку, деспотицу Ангелину Бранковић.