У животу многих градова постоје датуми за сећање, понекад као опомена, а понекад за понос, али увек као део колективног и личног идентитета. Сећање претходи традицији и зато је потребно неговати га јер у њему налазимо утемељење за додир са будућношћу. Зарад будућности у јавном животу Новог Сада постоје дани за сећање који припадају искуству многих генерација његових становника, било да се ради о непосредном или оном са временском дистанцом.
Један од дана за памћење који стоји најдаље у историјском знању је Дан Града Новог Сада. То је сећање на дан када је Царица царица Марија Терезија 1. фебруара 1748. потписала Повељу повељу којом је Петроварадински Шанац стекао повластице слободног краљевског града и ново име, које је дала сама царица – Неоплантае. Назив је такође дат на немачком и мађарском језику Неусатз, Úјвидéк, а Срби, тада велика већина његових становника, су то превели као Нови Сад. Сам догађај је имао елементе купопродајног уговора јер је дотадашње војно-коморско насеље преведено у слободни краљевски град за 80.000 рајнских форинти. Ако се томе додају и трошкови у вези са пословима који су претходили самом чину Елибертације и одговарајуће камате излази да је 1752. сума премашила 95.000 форинти. Привилегије су значиле да је слободан краљвски град имао статус племића (грб, застава, територија, приходи и порези), а корист од тога се протезала и на све пуноправне грађане. На грбу, који је одређен Елибертационом повељом стоје три сребрне куле на плавом штиту испод којих је Дунав, а изнад средње, највише, је Нојева голубица са гранчицом, што у хералдичком тумачењу означава време мира и трајности.
Сваког 1. фебруара у Новом Саду се свечано прославља Дан Града града са низом манифестација које значајем надилази Свечана академија, на којој се заслужним грађанима и грађанкама додељује престижна Фебруарска награда.
Догађај познат као Присаједињење 1918. означава крунисање оних напора многих генерација Срба из Хабзбуршке монархије за уједињењем са матицом Србијом. По окончању Првог светског рата управу над Банатом, Бачком и Барањом, које је запосела Војска Краљевине Србије, преузео је Српски Народни народни Одбор одбор са седиштем у Новом Саду. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена сазвана је 25. новембра 1918. године, а на њој је одлучено присаједињење Краљевини Србији. Право гласа на изборима за ову Скупштину имали су Срби, Буњевци и остали Словени, мушкарци и жене са навршених 20 година. У историји ће остати забележено да је седам жена, изабраних том приликом, по први пут активно и пуноправно учествало у догађају од великог политичког и историјског значаја.
Сваког 25. новембра у Новом Саду се тим поводом одржавају пригодне манифестације, а да се ради о историјском догађају који превазилаци оквире града сведочи и Музеј присаједињења 1918. који изложбеном поставком савременицима приближава сам догађај и контекст у коме се збио. Новембарска повеља која се додељује за изузетна достигнућа у привредном идруштвеном животу града део је обележавања овог историјског догађаја.
Новосадска рација, или Рација је трагичан догађај у историји Новог Сада чије се последице и данас осећају. Догађај се десио у периоду 21-23. јануар 1942. када су мађарске окупационе власти организовале и спровеле покољ цивилног становништва Новог Сада. Према подацима које је историчар Ђорђе Србуловић објавио у „Краткој историји Новог Сада“” убијено је 1246 особа углавном Јевреја и Срба. Ретко да има старијих житеља Новог Сада, а да нису изгубили неког од родбине и пријатеља или да га трагедија није на други начин обележила – самим сазнањем или личним сведочењем. Трагедија је траума на лицу града која је нашла одраз у књижевном опусу наших најзначајнијих књижевника. Овде ћу навести само део: књиге Ериха Коша „Новосадски покољ“”, Александра Тишме „Књига о Бламу“” и сећање Данила Киша које је писац у документарном филму рађеном о његовом животу и књижевном опусу навео као искуство које је доживео као седмогодишњи дечак.
Споменик жртвама Рације „Породица“” рад вајара Јована Солдатовића у самом центру града и данас говори о догађају. Око фигура које симболишу читаве породице које су страдале у покољу, налазе се табле са именима жртава, као и оне које обавештавају о Новосадској рацији. Сваке године се на овом месту одржава се помен жртвама и шаље порука мира.
У јануару је традиционална манифестација „Ледена тишина – сећање на жртве Новосадске рације“” када се низом програма одаје почаст страдалим житељима Новог Сада и младим нараштајима предаје знање о догађају. Међународни дана сећања на жртве Холокауста се обележава сваке године 27. јануара када се венци полажу на Споменик жртвама Холокауста на Јеврејском гробљу у Новом Саду. То је прилка за сећање за све невине жртве и за поруку да се такви злочини никада никоме не догоде.
Дан ослобођења Новог Сада у Другом светском рату свечано и поносно се прославља сваког 23. октобра. Тог дана 1944. у Нови Сад су ушле јединице Народноослободилачке војске Југославије, а затим и јединице Црвене Армијеармије. Сваке године се у Новом Саду 23. октобра одаје почаст ослободиоцима, знаним и незнаним борцима који су извојевали победу у борбу против фашизма и донели пола века мира и просперитета у социјалистичкој држави.
Сваког 23. октобра на Спомен-гробљу бораца Народноослободилачког рата 1941-1945. и Новосадског партизанског одреда делегације предвођене највишим представницима Града Новог Сада и удружења грађана полагањем венаца симболично изражавају приврженост антифашистичкој традицији. Октобарска награда које се додељује поводом Дана ослобођења назаслужнијим појединцима и групи грађана за прегалаштво на плану привредног и друштвеног развоја града је део обележавања овог важног датума.
