Цртица о фрушкогорском виногорју и фрушкогорским винима

Историја фрушкогорских винограда је узбудљива прича. Многима је позната спознаја која планску садњу чокота на Фрушкој гори смешта у време владавине цара Проба (Marcus Aurelius Probus), који је дозволио да се и у римским провинцијама подижу виногради. Нестанак Римљана са историјске позорнице није угрозило винограде на Фрушкој гори јер је мађарско и словенско становништво, које је преплавило широке просторе Паноније, наставило да их гаји. Виноградарство се затим развијало захваљујући знањима и вештинама које су у ове крајеве донели хришћански мисионари, а центри развоја постају манастири и властелинска добра. Угарски краљеви Бела IV  у 13. веку и Матија Корвин у 15. веку увели су повластице за обнову винограда и развој сремског виноградарства, које постаје врло цењено у читавој Угарској.

 

Током периода турске владавине Сремом од 16. до почетка 18. века, виногради су због ратних разарања најпре опустели да би се у мирним временима обновили. У периоду обнове на Фрушкој гори почиње производња црвених вина и садња стоних сорти грожђа. У 18. веку многи тадашњи ауторитети, међу којима је био и Аустријанац Фридрих Вилхелм фон Таубе, сматрали су да фрушкогорска вина квалитетом не заостају за италијанским. Фон Таубе је као врло квалитетна издвојио како бела, тако и црна карловачка вина. Његов савременик, ренесансна личност, Захарије Орфелин, који се доказао и као писац стручне литературе о виноградарству, тврдио је да међу најбоља фрушкогорска вина спадају карловачка и манастрирска, те да су најцењенија црвена вина и шилер.

 

Према многим изворима Срби су током сеоба на територију Хабзбуршке монархије донели скадарку, сорту коју Мађари називају кадарка и од које се прави одлично црвено вино које мирише на црвено и тамно воће, а понекад може да се наслути и дискретна нота зачина као што су бибер и каранфилић. О (с)кадарки као једној од најчешћих фрушкогорских сорти писао је и архимандрит манастира Раковац и виноградар, Прокопије Болић у виноградарском приручнику штампаном почетком 19. века. Он је забележио и податак да се на Фрушкој гори тада узгајало 35 сорти грожђа међу којима су поред скадарке и скадарке беле биле и: тамјаника, першун грожђе, тамјаника црна, црни и црвени дренак, чађавица, црвена и бела динка и др. Уникатна карловачка вина бермет и аусбрух била су у 18. и 19. веку обевезни део оних настојања карловачких митрополита која су требала да од власти, чији је центар био у Бечу, исходују привилегије за српски народ и његову цркву.

 

Други историјски факат у вези са фрушкогорским виногорјем који се, попут оног у вези са Пробусом, често помиње је криза виноградарства изавана филоксером. Масовно сушење винограда крајем 19. века довело је до сиромашења многих винарских породица. После тог искушења фрушкогорски виногради су се полако обнављали, али на новој подлози уз коришћење америчких врста лозе и нових начина припреме земље. Поред сланкаменке црвене гајиле су се и следеће сорте: смедеревка, бела скадарка, ружица бела и црвена, прокупац, франковка, португизер,  талијански ризлинг, мускат хамбург и др. Ипак, до II светског рата виногради су поново подигнути на значајно мањој површини него што је то био случај пре појаве филоксере.

 

После II светског рата у социјалистичкој Југославији, најпре у оквиру централизоване планске економије, а од 1950. у оквиру концепта самоуправљања, створене су задружне организације, комбинати и други облици друштвене својине у производњи. На подручју Фрушке горе установљене су капацитетима импозантне винарије у Иригу, Петроварадину и Ердевику које су такође поседовале и велике винограде. У исто време власници приватних винограда могли су да праве вино само за сопствене потребе. У том периоду међу сортама које су се гајиле доминирао је талијански ризлинг а затим и рајнски ризлинг, траминац, шардоне, совињон, бели и црни бургундац. Седамдесетих година прошлог века, захваљућући стручњацима Института за воћарство и виноградарство из Сремских Карловаца, верификоване су три домаће новостворене винске беле сорте грожђа неопланта, сирмиум и жупљанка, током следеће две деценије две нове сорте за црвена вина руменка и пробус, а касније и следеће сорте за бела вина: сила, нова динка, петра, злата, лела, лиза, мила, ласта и рани ризлинг. Монополски положај великих винарија у социјалистичком систему привреде довео је до смањивања приватних површина под виноградима што је на крају условило пад производње фрушкогорског вина и био увод у пропадање великих винарија.

 

Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије започео је процес промене политичког и економског уређења у новонасталим државама, који је био праћен приватизацијом друштвене својине. Приватна својина је постала доминатна у модерној тржишној привреди. У складу са тим крајем деведесетих и током двехиљадитих започео је период напретка приватних винарија на фрушкогорском подручју. На приватним поседима подижу се нови виногради уз примену савремених технологија, а новине се уводе и код технологије производње вина. У првој деценији 21. века верификовано је шест нових белих сорти грожђа подесних за еколошку призводњу вина међу којима су и бачка, панонија и др.

 

Савремени сортимент за производњу белих фрушкогорских вина чине: талијански ризлинг, шардоне, жупљанка, совињон, траминац затим неопланта, сила, рајнски ризлинг и др, а за црвена вина: мерло, пробус, франковка, португизер, каберне совињон, каберне фран, пино црвени и др. Подстицаји за подизање нових винограда, погона за прераду грожђа, складиштење вина, опремање просторија за дегустацију вина које даје Министрарство пољопривреде Републике Србије и стимуланси које доноси туристичка тражња довели су до тога да се данас многа фрушкогорска места као што су Сремски Карловци, Сремска Каменица, Раковац, Лединци, Беочин, Черевић, Баноштор, Нештин, Ириг, Ривица, Мала Ремета, Нови Сланкамен, Шид и Ердевик развијају као центри винског туризма. Доминирају породичне винарије где се вишегенерацијска традиција производње вина  комбинује са новим технологијама на начин да свака породична винска прича има препознатљиву ноту и арому као гатка која доноси пожељну и топлу емоцију.

 

Текст: Гордана Стојаковић

Фотографије: Александар Милутиновић

Туристичка организација Града Новог Сада не одговара за промену информација и услуга.

Текст постављен: мај 2021.

Литература: Циндрић, Петар и Владимир Ковач (2007) „Виноградарство и вина.“ Фрушка гора. ур. Небојша Јовановић и Јелица Недић.  471-499. Београд: Завод за уџбенике.