Homepage Blog Мој први лични лалошки валц

Мој први лични лалошки валц

September 28, 2021

Беше то један обичан дан. Беше то она једна недеља у низу, кад мирише супа још сабајле, а на пијацу журно одлази отац са цегером од прућа у ком ће по повратку вирити воће,поврће и новине. Беше то она недеља кад уз гринцајг са сосом седимо за столом тачно у подне и чекамо да мајка каже да после ручка нема спавања, јер ето….то је управо та недеља кад породично идемо на Тврђаву на шненокле и кафу.

Тај наш мали ритуал…. кад кренемо из Драгише Брашована, па кејом натенане ногу, пред ногу до Варадинског моста шетамо….Kад се облачи хаљина у глокну, кад се са хозн-трегерима украсе братове бермуде, кад Мучалови ко на корзу руку под руку, расту поред Дунава. Сваки корак наше породичне шетње имао је посебан значај. Све је добијало бајковиту слику. Некако по инерцији моја је рука била увек у очевој, а мајчина под братовом.

„Добар дан комшија!“ – отпоздравио је Жунтер, комшија из Истарског кеја. У глас узвратисмо. „На Тврђаву?“ – настави. „Да, да кренули…мало, после ручка“ – одговорио је отац. „Ако, ако!“- потврди драги комшија. „А Ви? Веслање?“- упита отац већ унапред познато питање. „Да, мој Бане, мало, да реком смирим душу!“ – потврди Жунтер.

Оста комшија код Веслачког клуба „Данубиус“, а ми спонтано одосмо даље. Полако из Јиричекове пристигоше Врбашки и уз климоглав се мимоиђосмо. „Боже, прелепа жена“ – уздахну мајка испратећи погледом госпођа Веру са најлепшом ладном трајном на кеју.

Kако се ближимо мосту, тако нам отац у шаљивом тону почиње држати предавање да кад пређемо преко и попнемо се на Тврђаву поведемо рачуна да смо дошли сви да уживамо и да ће порције шненокли бити умањене за онолико кашикица колико смо пута опоменути. У овим мојим годинама сад, слатко бих се насмејала, али у оним ономад искрено сам се замислила.

Лаганим кораком попесмо се на Варадински мост, чврсто стиснувши руку мог оца јер сам некако увек имала зорт од висине. Динар у Дунав за жељу која ће се испунити ако погодимо најбржи вир. Можда некад и погодимо јер кад сагледам све пуно је жеља са тог списка испуњено.

Kроз Градић, тај мистични петроварадински живи музеј прошли смо некако увек као кроз неко прошло време. Са осећајем да сам нека фрау.

А онда посебна авантура, степеницама горе на Тврђаву…Тунелчић, зеленило,мир… Мистика.

Добро позната тераса, мој Дунав на длану.

„Оооо, добар дан!“ – чика Мита конобар нас дочека са широким осмехом. „Сто у хладовини као увек!“- настави. „Стандардно, наше…“ – одговори отац.

Шненокле жуте као сунце, и кафа домаћа. Традиција која се не мења. Али….ипак се некад искочи из клишеа.

Баш ова недеља била је та… Лагано из ресторана изађоше тамбураши Јанике Балажа. Приђоше нашем столу и окружише нас милујући нам душу звуком тамбурице. „Заповеди господине“ – обрати се Јаника мом оцу. „Зауставите Дунав“ – кроз брк шапну отац.

Засвира тамбурица, запеваше Јаника и седам пратећих тамбураша. Запева и мајка. Тихо је пратио и отац.

На изненађење свих присутних устаде мој брат Светозар и као неки велики господин пружи руку и нагну се ка мени. „Молим за плес госпођице!“ Сва збуњена гледала сам га, некако укочена од страха јер никада до тада нисам играла валцер. Али нисам се дала…. Устала сам храбро и као нека плесна дива, бројећи у себи кораке, заиграла сам са братом пуна поноса. Нисам била свесна да нас гледа цела башта јер сам се осећала важнија од самих свирача. Играла сам мој лични лалошки валц са оним кога највише волим. Неспретно, али сретно, самоуверено.

„Хвала!“- поклонио ми се мој најдражи и испратио ме на моје место. Уживала сам у сваком такту. Аплауз присутних ме је постидео. Румених образа навалила сам на шненокле мало да се засладим, а мало и да се сакријем.

„Еееее клинци, много сте били слатки“ – охрабрио ме је чика Мита намигнувши нашим родитељима.

И данас кад се сетим тог првог валцера, невештог, дечијег, неочекиваног обузме ме нека топлина.  Тог дана смо променили породичну традицију и у ову нашу недељу убацили нови сегмент. Плес за шненокле.

Уморни од узбуђења, опијени од ветрића са наше Тврђаве, при повратку кући смо успешно намолили родитеље да шетњу заменимо вожњом аутобусом. Жеља нам је била услишена.

Мој први лични лалошки валц, мој први лалошки валц….купање, цртани у 7:15ч и лаку ноћ свирачи. Пољубац за лаку ноћ. Сутра је нови дан…а онда тамо негде и наша та тако добро позната недеља.