Ержика Мичатек / Eržika Mičátková (1872–1951) је рођена у Кисачу у познатој породици Мичатек, чији су чланови: отац Јан и браћа Владимир и др Људевит, били прваци словачке заједнице у Војводини. Породично окружење је за Ержику Мичатек било подстицајна средина из које се она смело отиснула у јавни простор.
У часопису Slovenské pohľady у периоду 1900–1932, објављивала је своје претежно преводилачке радове међу којима се истичу преводи Ксавера Шандора Ђалског, Јанка Лесковара и Бранислава Нушића. Њени књижевни радови или текстови полемичке или документарне садржине објављени су у листовима Dennica и Živena. Међу књижевним радовима треба поменути приповетке: Дедина, Катушкино превинение и Анча самопашница.
За историју женског покрета значајна је серија текстова у листу Živena у периоду 1924–1927. о раду Средишњег удружења чехословачких жена Краљевине СХС које је основано 1921. у Новом Саду, а на чијем челу је Ержика Мичатек наследила Јудмилу Хурбан. Циљеви удружења били су усклађени са „народним циљевима“ које је словачка заједница имала на социјалном, културном и просветном плану. Само у Новом Саду друштво је окупило 110 чланица.
Ержика Мичатек је била једна од угледних чланица Народног женског савеза Краљевине СХС/Југославије. За рад на пољу подизања народне културе, нарочито међу женама у словачкој заједници у Војводини, Ержика Мичатек је одликована Орденом Св. Саве V реда. Ержика Мичатек је за време боравка у Новом Саду становала у Дунавској 13.