Ана Цимер / Czimmer Anna, Gresz Béláné (1906-1967) лекарка и научница (бактериолошкиња и фармаколошкиња), а затим и фолклористкиња, преводилац и публицисткиња припада трима културама: мађарској, српској и румунској. Рођена је у Араду у Трансилванији (Ердељу) у породици бербера и фелчера Миклоша Цимера. Јерменско порекло мајке биће важан део њеног индентитета. После успешно окончане матуре у Араду 1925, одабрала је да студира медицину на Медицинском факултету у Сегедину, где је 1931. постала прва жена са дипломом лекара.
Пре Другог светског рата, радила је једно време као лекарка у Сегедину, као асистенткиња Алберта Сентђерђија (Albert Szent–Györgyi), проналазача витамина Ц и добитника Нобелове награде за медицину 1937. Др Ана Цимер је припадала групи истраживача и истраживачица којима је био отворен простор водећих научно-истраживачких и образовних институција у Мађарској у време када је то био научни простор светског значаја: Теоретски институт у Сегедину, Фармаколошки институт у Дебрецину, Бактериолошки институт у Сегедину и Државни хигијенски завод у Будимпешти. Овоме треба додати и податак да је она руководила бактериолошким станицама у Клужу (Коложвару) и Новом Саду. Нејасно је када је тачно дошла у Нови Сад, али је извесно да је то било током Другог светског рата и да је дошла као лекар. У неким изворима се наводи податак да је дошла са супругом Грес Белом. Као страна држављанка морала је да напусти Нови Сад по окончању рата, али се 1948. у њега вратила и то „на тражење Министарства рада ФНРЈ“ као „страни стручњак“ – уговорна лекарка специјалисткиња дијагностичког лабораторија и бактериолошкиња и то на место „шефа Дијагностичког лабораторија Гр. поликлинике“ у Новом Саду. Зна се да је у току лекарске каријере била на челу бактериолошког одељења у болницама за туберкулозу у Новом Саду и Сремској Каменици.
Др Ана Цимер је била познавалац мађарске, француске и румунске књижевности, а пратила је и дешавања унутар савремене српске књижевне продукције. Зна се да је са француског језика превела новеле Марсела Емеа и Антоана де Сент Егзиперија и др. Поред превода са француског и румунског језика писала је и критику књижевне продукције штампане на мађарском, француском и румунском језику. Може се рећи да је средином 20. века била део књижевног живота Војводине, непосредно преко објављених превода, критичких и полемичких текстова, посредно преко неформалног књижевног салона који је постојао у њеном стану и преписке са мађарским књижевницима. Њени први радови у вези са подацима о начинима народног лечења у областима Тисантул (Tiszántúl) и Калотасег (Kalotaszeg) или оних које су памтиле старе жене биле су део сећања и културне и националне репрезентације народа коме је припадала. Методе народног лечења биће предмет њеног интересовања и то у време интензивне научно-истраживачке каријере, али и неколико деценија касније, када ће 1951. поред живе преводилачке и публицистичке активности, написати Подаци о етнологији Купусине (Adatok Kupuszina néprajzához) који ће постхумно бити објављени у часопису Híd. Етнолошки записи, уз њен преводилачки и публистички рад, уврстиће је у Историју књижевности југословенских Мађара Имре Борија и Југословенски мађарски књижевни лексикон Ласла Геролда.
Тешко болесна и усамљена умрла је у 61. години. Сахрањена је на Римокатоличком гробљу у Футошкој улици у Новом Саду. Њен гроб, скромна хумка са дрвеним крстом, на коме је писало GRESZ Cz. Anna, данас се више не може пронаћи.