Било је то у лето 2013. године. Као млади историчар уметности и кустос на пракси, имала сам прилике да гледам рестаурацију једне прелепе слике у Галерији Матице српске. Са великом пажњом и умећем су Матичини конзерватори и рестауратори удисали нови живот слици старој више од сто година. Слика коју су тада пажљиво и стручно обнављали била је Велика Иза Влаха Буковца, из суседне Спомен-збирке Павла Бељанског.
Велика Иза родила се из палете и четкице чувеног Влаха Буковца у Паризу 1882. године. Вешта рука великог мајстора насликала је уље на платну великих димензија, које је током година донекле измењено. Постоји разгледница ове слике на којој служавка нема наранџасти повез око главе и прслук. Међутим, слика која је данас пред нама мало је другачија. То не треба да нас чуди из простог разлога што је Велика Иза, десетак дана након излагања на Салону те 1882. године, отишла у руке једног анонимног Енглеза. Неких двадесет година касније она опет мења власника. Овога пута купује је познати индустријалац Ричард Леду, који је био Буковчев пријатељ. Тек у марту 1929. године на аукцији у хотелу „Друо“ у Паризу Велика Иза одлази у руке Павла Бељанског. Занимљиво је да се за ову изванредну слику надметао и сликар Паја Јовановић за српски двор, али је ипак одустао. И тако је Велика Иза дуги низ година била чувана као део приватне колекције дипломате и мецене. Године 1965. Павле Бељански поклонио је Велику Изу Спомен-збирци, која је на основу Даровног уговора установила Награду Спомен-збирке Павла Бељанског за најбољи дипломски рад одбрањен на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Захваљујући свом знању, Великој Изи и визији Павла Бељанског, бројни млади историчари уметности освојили су ову награду и тиме отворили нова поглавља у науци.
Али, да се вратимо на слику. Велико уље на платну краси белина пути наге девојке која је у полуседећем положају, ослоњена на диван иза. Њено тело наглашава дијагоналу слике од доњег левог ка горњем десном углу. Њена благо повијена колена служавка прекрива белом тканином. Изина боса стопала додирују кожу медведа чија се велика глава налази у доњем десном углу. Њена дуга црна коса пада по бледозеленој драперији на дивану. Уз ту зелену, истичу се бордо и тегет-црна плишана тканина… Оно што се највише истиче, што очарава и одузима дах је прелепа, путена Изина фигура. Замислите да сте на Салону у Паризу пре скоро сто педесет година и да у ери академског сликарства угледате овако сензуалну представу. Далеко од тога да у дотадашњем сликарству није било нагих женских тела. Али, чини се да је Буковац направио искорак из дотадашње сликарске праксе. Наиме, инспирацију је пронашао у познатом булеварском роману Ла Гранде Иза који је излазио у наставцима. Главни лик романа била је куртизана, као оличење и метафора булеварског живота у Паризу са краја XИX века. Заиста је тако, проституција је била саставни део јавног живота тога времена, али се дешавала негде „другде“. Због тога су у академском сликарству куртизане постајале античке хероине и богиње или оријенталне одалиске. А званични назив слике приликом аукције у Паризу 1929. године био је баш Одалиска при тоалети.
И тако је Велика Иза, куртизана, постала сензуална лепотица која је освојила јавност на Салону у Паризу пре више од сто година. Јавност осваја и данас. Посетите Спомен-збирку Павла Бељанског и уверите се сами. ☺
Аутор: Ксенија Васин, историчар уметности и туристички водич
