Босонога корачам пешчаном обалом. Дунав вијуга и поздравља ме својим таласима. Затварам очи. Благи поветарац мрси моју косу. И тек онако, осетих мирис мора. Тог далеког и жељеног мора. Тамо где је све могуће. Само у даљини видим то мало, поносито и зелено острво… Трже ме пљускање воде и смех деце која трче по плићаку. Поглед ми одлута мало даље. И, ту је. Стоји поносито Петроварадинска тврђава, безвремена, постојана и окупана поподневним сунцем. Сведок давне историје, тајанствена и дубока. Зове ме данас себи. Маме ме камени путеви и тунели. Ух, а поглед? Нема величанственијег од оног са Тврђаве према мом Новом Саду. Ниједан дрон, ниједно чудо 21. века не може дочарати оку оно што оно може видети само стојећи уз ограду крај ,,Пијаног сата“. Баш на том месту ми је Нови Сад давно први пут стао у један поглед, са мостовима, шареним крововима, зеленим парковима и људима. Леђа ми чувају фрушкогорска узвишења и брда, зелена и пуна живота, која још увек чекају да завирим у сваки део, откријем језера, закорачим у сваки манастир.
Моји мостови, што спајају брда и равницу, памте муку, памте тугу, плач и прасак из ког су поново изникли, лепши и бољи од оних старих. Воде ме у срце града, где и даље живе Светозар Милетић, Васа Стајић, Марија Трандафил, Јован Јовановић Змај… Где се по Дунавском парку шета Лаза Костић, и своје песме рецитује свирачима Мика Антић, док се Јаника Балаж смешка, а његова тамбура ниже најлепше тонове.Тамо где Панонски морнар, Балашевић опева Оливеру, Катрин и лепу протину кћи, Бања Луку и Пулу, уторке и Васу Ладачког и „Марим ја“ што ме тражите, а ја никад нисам ни одлазио… Их, да ли могу стићи време? Да ли могу зграбити сећање, сачувати успомене и разумети историју? Да ли то ико уме? Мој Нови Сад зна куда иде, мада чврсто стоји. Зна он где се мора ићи да би се стигло време. Питате се где је то? Не, није далеко. Није чак ни тешко стићи до крајњег циља.
Само треба успорити мало, направити паузу од пута, од посла, од журбе, од стреса. Треба стати на Трг слободе, усред Дунавског парка, испред Змај Јовиног споменика и Владичанског двора или испред Католичке порте, код Алмашке или Саборне цркве, проћи крај Синагоге, Лиманима, обалом Дунава, крај Српског народног позоришта… Само треба застати тамо где желите и завирити у себе саме. Да, да, тад ће и време стати. Баш кад срце јаче закуца, а душа загрли мирис, лепоту и звук Новог Сада, време стаје. И не само то.
Испреплетани као делови једне савршене целине, осетићете прошлост, садашњост и будућност у својим бићима и нагон да корачате плочницима који воде тамо где Сунце љуби Дунав, где се Месец огледа у очима пролазника и где немире грли тамбура својим умилним треперавим жицама. Наздравите чашом вина у част свих које знамо и волимо, али и оних које смо некад волели. Отпијте гутљај истине, опростите другима и себи. Затворите очи још једном. Омиришите Панонско море и пригрлите лепоту тренутка. Јер управо тај трен ће остати урезан у ваше сећање заувек.
Бесконачно дуг тренутак проведен у Новом Саду, граду поноситих и граду знаменитих, граду заувек запамћених и граду оних који тек чекају да буду упамћени. Удахните Нови Сад и стигните време!
