Бачка равница је царство погледа који једре између небеског бескраја и плодне земље. Лепота коју очи посматрача откривају није у импресивности крајолика већ у богатству плодова војвођанског тла. Овде нема монотоније. Градови и села нижу се у равници по некој логичној амбицији да постану незаобилазне станице које греју машту путника. Само су у мору земље, у бело окречени салаши пркосно изложени сунцу, ветру и видику.
Некада се богатство салашарског имања очитовало како у величини поседа који се обрађује тако и у разноврсности и броју марве, перади, роду који дају воћњаци, виногради, пчелињаци међу багремовима и дудови засађени дуж хатарских путева. Прасад, назимчад и дебели брави, краве, радни коњи и чилаши, живина, пчеле и свилене бубе све је имало своје место и усуд. И данас се испредају приче о амбарима пуним жита, уредним башчама и виноградима пуним рода, о временима салашарског рога изобиља. Многочлане породице које су под једним кровом ујединиле животе, знање и рад више генерација биле су темељ некадашњег салашарског живовања. Ту су се распредале приче, бранила традиција, славили свеци, дочекивао и испраћао Божић, празновао Ускрс и читале звезде за ведрог времена. Овде је растао искрен, једноставан човек веран природи.
Савремено салашарско време није више ослојено на овде рођену чељад већ на путнике намернике који за тренутак преузимају део старе славе и традиције настале на салашима. Унутар амбијента који често чине примери народног градитељства као што су окућнице, амбари, котарке, ђерам и понека олајница, као међу кулисама траје ново време салашарског живовања – време туризма.
Када нова чељад ступи у некадашњу господску собу са белом земљаном пећи, тада се дозива магија времена божићног радовања и песме жетелаца или чаролија мириса печених хлебова, босиљка, багрема и разнобојних плодова земље. И док нестрпљиви салашарски посетиоци чекају пилећи паприкаш од најфинијег меса са бубрезима и јетром, црвен од хоргошке паприке, домаћица већ износи шунке, кобасице, кулен, сир и свеже или туршијско поврће. Уто стиже гужвара од младог овчијег или крављег сира. Врели пилећи паприкаш се служи са сјајним и чврстим ваљушцима који се прже на свежем кајмаку. У замагљеним чашама мирише бело вино, а домаћин здравицама наздравља гостима, уводећи их у време сагласја човека и природе.
Постоје салаши са другачијим кулисама. Овде посетиоци долазе у главну кућу са каљевом пећи од жуте земље, у простор у коме некад нису обитавале паорске кондуре већ црне лаковане ципеле или високе чизмице до листа на пертлање – штифлете. Овде је могуће бирати јеловник почев од старих салашарских јела, преко пихтија и чварака, све до роловане телетине, ћуретине у белом сосу и шненокли.
Део новосадских салаша на Ченеју, Бегечу и Ковиљу, бранећи старо време понудама за нове госте, данас ствара део туристичке понуде новосадског подручја. Неке старе а нове салашарске чаролије постале су доступне могућности да урбани човек доживи богатство традиционалне хране, вина, сеоских обичаја, свеж оптимизам и крепкост.
Текст: Гордана Стојаковић
