Никада није лак изазов када покушам да поделим тајне петроварадинског подземља са својим гостима (постоји толико података, толико легенди, да је увек изазов са које стране почети). Ова мегаструктура је позната као Петроварадинска тврђава, познатија као „Гибралтар на Дунаву“. Као туристичком водичу, никада ме није заморило да причам о Тврђави. Када је била у потпуности оперативна, простирала се на преко 100 хектара површине. Сазидана је да буде штит према једном од највећих царстава, огромном Отоманском царству! Никада је нису освојили. Као последњу линију одбране, лукави Аустријанци су сазидали нешто посебно, просто невероватно. Не, нећу све одједном да кажем, ићи ћемо постепено.
Петроварадинска тврђава је војна фортификација, типа фортификације који је предвиђао да уз помоћ својих многобројних бастиона, равелина, шанчева, капија, може да се одупре сваком виду бомбардовања и покушаја напада над земљом. Следи природно питање, како се онда осваја оваква тврђава? Опседнете тврђаву, ископате тунел испод бастиона, ставите много барута и дигнете га у ваздух, и ето улаза. Ово је наравно изузетно поједностављено. Аустријанци као Аустријанци, увек изузетно педантни, предвидели су и овакву могућност. Подигли су 16 километара војних тунела у четири нивоа, предвиђених за минско ратовање. После Антверпенског, ово је највећи мински систем на свету.
Сазидао га је аустријски официр Шредер. Након завршетка седмогодишњег рата са Прусима, мајор Шредер са минерском бригадом бива прекомандован на Петроварадинску тврђаву. План мајора Шредера је усвојен на Ратном већу 1764. године, а са зидањем се креће 1768. године. Зидање војних тунела је завршено 1783. године.
Остала је упамћена прича о томе како је мајор Шредер постао пуковник Шредер. Цар Јосиф ИИ ( тада још увек престолонаследник) је стигао на Петроварадинску тврђаву маја 1768. године. Сврха његове посете је била војна инспекција, да провери шта се то тамо заправо ради. За потребе презентације је направљено омање утврђење, а испод њега лагуми. Извршена је демонстрација минског ратовања. Нажалост, била је једна цивилна жртва, изазвана непажњом. У сваком случају престолонаследник је био толико импресиониран да је Шредера моментално унапредио у потпуковника, а врло брзо у пуковника.
Данас није могуће да неког унапредите за два чина као престолонаследник Јосиф ИИ, али могуће је да зароните испод површине земље, уживате са водичком службом Музеја града Новог Сада, док вас воде кроз део војних галерија који је адаптиран за туристичке потребе (дужина је нешто краћа од 1,5 км).
Колико је велика тајна био мински систем, говори нам чињеница да је мапу целог система имао само заповедник Тврђаве. Испод њега је неколико његових подређених свако имао свој реон и онда се ширило низ ранкове официра, док су официри на самом терену познавали само мали сегмент којим су директно командовали. Уз помоћ таблица са бојама на зидовима и ознакама су могли лако да се оријентишу и крећу кроз систем. Да ли због прста судбине (брзине којом је Отоманско царство пропадало) или грандиозности Петроварадинске тврђаве, мински систем никада није тестиран, тј. ниједна војска никада није покушала да га заузме.
„Ако га Отоманско царство никада није тестирало, то не значи да ви не можете, само молим без барута“. Овако завршавам обично своју препоруку за посету војним галеријама, чуду фортификације, коју (у овој размери) можете посетити само овде, на Петроварадинској тврђави, у Новом Сад, у Србији!
Срђан Бошковић
Туристички водич
