Када се одлучимо за кратки бег из града, углавном размишљамо о местима која су географски удаљенија од нашег места становања. Но, да бисмо се окрепили и изместили из свакодневице, заиста не морамо да идемо далеко. Околина Новог Сада има толико да понуди, да нас задржи у близини, да нам покаже шта има, да нас подсети на оно што знамо, или научи нечему што не знамо.
Овог пута, Стражилово је био наш избор за сунчано јесење пре подне. Одлучили смо да се запутимо ка овом познатом излетишту на североисточним обронцима Фрушке горе, које се налази на само 4 километра од Сремских Карловаца, и 15-ак километара од Новог Сада, и који је почетна тачка трансферзале која се протеже дужином од 160 (па и више) километара кроз национални парк.
Прошли смо кроз Сремске Карловце и доспели до Стражилова. Некако очекивано, паркинг на рубу шуме је био преплављен возилима. На дрвеном штанду продавали су се мед и ракија. Изнад крошњи дрвећа који некако природно представљају улаз у излетиште, ковитлао се дим. Пекао се роштиљ, слушала се музика, неко се грохотом смејао. Да ли је гужва у шуми, питали смо се. Но, није све баш онакво каквим се представља, помислисмо и закорачисмо на травњак. Дрвена табла офарбана у плаво са натписом „Уприроди се“ нас је додатно опустила. Кренули смо у шетњу.
Приближили смо се пропланку на ком нас је љубазно дочекао најпознатији Карловчанин, човек из народа, Бранко. Сигурни смо да га знате, ђаковао је у Карловачкој гимназији, писао поезију пуну љубави, младости, ведрине и жудње за животом, доприносио романтизму модерне Европе, и, иако оболео од опаке болести, никада није престао да пише. Стали смо мирно пред великаном српске књижевности, Вуковим и Његошевим савремеником и великим пријатељем, а он нас је немо упутио ка месту на ком вечно почива. Његова жеља да овде буде сахрањен је услишена 1883. године, када је, 30 година након смрти, његово тело из Беча пренето на Стражилово.
Бранков гроб је знаменито место. Карловчани и ми, бивши карловачки ђаци, доживљавамо ово место, као и Бранка, веома лично, поготово кроз стихове песме „Ђачки растанак“ у којој је опевао Фрушку гору и Стражилово. Захваљујући његовој слави и значају, гроб је чувено ђачко стециште и место јединственог песничког ходочашћа до ког се долази шетном стазом која почиње иза ресторана „Бранков чардак“. Допринос изградњи стазе су 1937. године дали студенти београдског и загребачког универзитета. Дужином од 937 метара стаза пролази кроз шуму храстова и белограбића и реликтних остатака биљних заједница. Шетња није превише захтевна, до врха брда се лаганим ходом стиже за 30-ак минута. У ово време урачунајте и повремене станке које правите испред информативних табли, на којима се може научити више о дрвећу које настањује фрушкогорски предео, као и по који стих из Бранкових песама.
Када смо коначно били на врху, схватили смо да смо у ствари на некаквој планинској раскрсници. Одавде се стазе зракасто шире; може се наставити даље ка планинарском дому, вратити се назад ка Бранковом чардаку, или запутити ка манастиру Гргетег. Ми смо одлучили да предахнемо који тренутак, уживамо у погледу који се пружа на војвођанску равницу и погледом испратимо планинске бициклисте којима се Бранков гроб нашао на рути.
Гроб заузима централно место на врху брда, пирамидалног је облика, на врху је исцртан крст, а испод њега су уклесане речи: „Бранку – српски народ”. У подножју споменика постављена је надгробна плоча пренесена из Беча где је првобитно сахрањен, са текстом:
„Много хтео, много започео,
Час умрли, њега је омео!“
И док читате ових неколико речи, неки чудан осећај вам се подвуче под кожу; па га распрши равничарски поветарац; и онда помислите – ово место пише бескрајну лирску песму…
Ауторка: Јелена Фаркић
