У залеђу седишта Матице српске налази се Алмашки крај, просторно културно-историјске целина од великог значаја коју чине улице или делови улица: Александра Тишме, Алмашке, Барањске, Ђорђа Јовановића, Земљане Ћуприје, Златне греде, Лончарске, Матице српске, Милана Видаковића, Милана Ракића, Николе Пашића, Петра Кочића, Пећке, Саве Вуковића, Светосавске, Скерлићеве, Стеријине, Текелијине, Трга Марије Трандафил и Хаџића-Светића. Ова вредна амбијентална целина, местимично нарушеног изгледа, чува искуство становања у породичним кућама окруженим баштама, где друштвени живот тече приснијим и непосреднијим ритмом. Алмашки крај има још једну карактеристику, а то су уске и кривудаве улице, што је неочекивана појава код војвођанских урбаницитета. Онај ко је колима ушао у Барањску улицу разумеће нетипичност овог старог новосадског краја.
Кад шетам Алмашким крајем размишљам о томе какве су се згоде и незгоде дешавале становницима овог мирног рејона у прошлости. Једну интересантност записао је новосадски историчар Живко Марковић. Према Марковићу, изгледа да су само Пешта и Нови Сад имали Месечеве улице. У Новом Саду је до 1918. то била савремена Пећка улица. Невелика улица, тада српском крају града, до 1918. имала је само десетак кућних бројева, а није било ни једне пекаре, кафане, па ни дућана, јер нико није желео да седиште радње или било каквог посла буде повезано са несигурним и хладним Месецом. У Месечевој улици су према Марковићу живеле пензионисане учитељице, попадије, уседелице и један прота, а сви су држали ђаке „на кости и квартиру“. Он је такође записао да је баш у тој улици, као ђак, становао будући гинеколог и колекционар, др Бранко Илић који је Новом Саду даровао драгоцену колекцију ликовне и примењене уметности данас изложену у Збирци стране уметности Музеја града Новог Сада.
Текст: Гордана Стојаковић
Фотографија: ТОНС
