Манастирска црква је посвећена Св. Димитрију (8. новембар)
Још од 18. века трају истраживања о старости цркве Манастира Велика Ремета. Према предању, манастир је основао српски краљ Драгутин крајем 13. или почетком 14. века. У литератури се могу наћи подаци, чија веродостојност није општеприхваћена: да је манастир поменут у „Житијима свјатих за месец март-август“ с краја 15. века као и о „руској забелешци“ о монаху Манастира Св. Димитрија – изасланику деспотице Ангелине (Бранковић) са почетка 16. века. Историјски документи, пак, бележе постојање Велике Ремете почев од средине 16. века, затим кроз читав 17. и 18. век и надаље. Податак сачуван у ниши јужне фасаде о години живописања манастира – 1568. година ‒ говори да је манастир морао бити изграђен раније, а неки истраживачи претпостављају и да је изграђен пре османског освајања Срема.
Манастир је страдао после Петроварадинске битке, почетком 18. века, али је убрзо обновљен. Најобимнији радови на обнови цркве започети су у првој половини 18. века. Уз западну фасаду цркве, призидан је шестоспратни барокни звоник, највиши у Фрушкој гори, а обнова цркве је извршена у барокном стилу. Зна се да су ктитори изградње звоника били Андреја и Јаков Андрејевић. На његовом првом спрату је у 18. веку основана капела Св. Јована Претече. Манастирски конаци грађени су у током читавог 18. века.
Историја бележи да су се, у другој половини 18. века, бежећи од Османлија, у манастир са иконама и драгоценостима склонили монаси манастира Раковице (крај Београда), а затим и Вољавче (у Шумадији). У другој половини 19. века, братство Манастира Велике Ремете је одлучило да Руској империји уступи портрет руског цара Петра Великог (доспео ту посредством монаха манастира Раковице), а заузврат да добије новчану помоћ и копију истог портрета. Изгледа да је, на основу те погодбе, крајем 19. века извршена темељна обнова манастира.
Током Другог светског рата, читав комплекс Велике Ремете претрпео је велика разарања. Драгоцености су покрадене, уништене или однесене у Загреб. Црква је тешко оштећена, конаци спаљени, а народ је, после завршетка рата, узимао преостали грађевински материјал. Једино је звоник остао са мањим оштећењима. После рата, нове социјалистичке власти су, у делимично обновљеним конацима, основале дечје одмаралиште. Доласком игумана Стефана, крајем 20. и почетком 21. века, почела је интензивна обнова манастирског комплекса. Тада је подигнуто западно крило конака, изграђени су економски објекти и уређено је манастирско окружење. Kапела Успења Богородице у конаку део је тог процеса обнове.
Поуздано се зна да је Велика Ремета живописана споља и изнутра средином 16. века. Тај живопис је данас у траговима видљив на фасади цркве. На јужној фасади цркве (у нишама) се налазе прикази Св. Димитрија и Три светитеља, а на северној Богородица са Христом и Св. арханђелима Михајлом и Гаврилом.
О изгледу иконостаса из средине 18. века сазнајемо захваљујући књизи „Опис српских фрушкогорских манастира 1753. год.“ аутора Димитрија Руварца, у којој се наводи да се по лепоти истиче позлаћено Распеће са Богородицом и Јованом Богословом које се данас чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. Део престоних икона радили су и руски иконописци. Ове иконе из 17. века донесене су из Манастира Раковице. У Великој Ремети су чуване и друге иконе руских царских иконописаца, донесене из Раковице, међу којима се истиче икона са представом Богородице са Христом у крилима и пророцима у медаљонима.
Средином 19. века, нови иконостас манастирске цркве је био композиција икона различитог стила и времена настанка. Данас се део сачуваних икона са иконостаса, после пустошења манастирске имовине и драгоцености у Другом светском рату, чува у Музеју Српске православне цркве у Београду и Галерији Матице српске у Новом Саду. Савремени иконостас и зидне слике рад су Драгана Марунића из друге половине 20. века. Иконостас у обновљеној капели у звонику новијег је датума.
ИНФОРМАЦИЈЕ ЗА ТУРИСТЕ: Манастир је за посете отворен у периоду 06.00–18.00. Подразумева се пристојно облачење.
