По топлом и сунчаном времену, сасвим према плану, одвела сам петоро деце, узраста од пет до дванаест година, у обилазак експоната Природњачке збирке Покрајинског завода за заштиту природе. Повела сам и њихове родитеље, а моју децу, узраста од тридесет до четрдесет година. Најмлађима сам објаснила да идемо да видимо животиње, птице, инсекте, гмизавце и водоземце… Сумњичаво су дочекали мој предлог желећи да тај дан потроше између игрица и забаве у играоницама. Мада, то да ће видети животиње пробудило је дечју природну радозналост, јер су знали да Нови Сад нема ЗОО. Можда је неки циркус пристигао у град?
Када смо стигли пред зграду у Радничкој улици умало није настала побуна. Ипак, ушли смо у простарану и светлу просторију богату експонатима који су као чаролија деловали на децу. Настало је такво изненађење и рекла бих радост, да се група зачас растурила по читавом простору и свако је желео да дозове друге и подели радост открића која су намах окупирала њихову потпуну пажњу. Најмлађи су били омађијани лептирима, старији рибама, а сви заједно птицама: велика и мала дропља, црни лешинар и пеликан толико су распламсали дечју машту да смо их једва умирили да не галаме док постављају хиљаду питања. Сове, оне на фотографијама, су као чаробњаци намагнетисали нашу групу.
Посебно раздрагани били су најмлађи, јер су трчали од једног до другог краја изложбеног простора, показујући простом час ово, час оно. На крају зауставили су се пред тродимензионалним приказом једног шумског шипражја у коме су мирно, једни поред других, стајали најљући непријатељи: вук, срна, ситни сисари, глодари, птице…Најмлађи су покушали да додирну медведа који је препариран у пози као да хоће да оњуши ваздух.
На концу, зборно место је постао простор испред лобање са кљовама рунастог мамута из касног плеистоцена. Ту је настала и породична фотографија наше трогенерацијске породице. Обично такве фотографије настају у вези са неким породичним окупљањем, у најбољем случају на неком излету или посети рођацима. Ова је ето, укључила и биће из далеке прошлости у којој је модерни човек, наш предак, стигао на све континенте. Данас ми насељавамо исти простор на коме је давно нестала популација мамута. Породична фотографија са мамутом је била прави повод да се са децом разговара о потреби очувања биљног и животињског света, о заштити наших шума и река, о потреби очувања наше планете. Природњачка збирка Покрајинског завода за заштиту природе је простор који спонтано намеће тако важне теме.
Информације за посетиоце:
Природњачка збирка Покрајинског завода за заштиту природе, Радничка 20 аhttp://www.pzzp.rs/rs/sr/kontakt.html
Текст: Гордана Стојаковић
