Нови Сад – хармонија која инспирише – записи и доживљаји Новог Сада
– Шта је за тебе савршен јануарски дан?
– Овај као данас! Сунце сија, нема облака на небу, није хладно и идемо да посетимо гробље.
– Мало ми је непријатно, код нас идеш на гробље да посетиш мртве или на сахрану. Не идемо тако опуштено као у музеј, да разгледамо гробове…
– Зашто да не? Личности које су бојиле прошлост су тамо сахрањене, то је део ваше историје. Тако посматрај ову туру!
– У реду, у реду. Ви из Немачке то другачије посматрате. Да ли си запамтио како се зове гробље које идемо да посетимо?
– Спенко?
– Не, него Успенско. Ево нас, стигли смо.
Дуго нисам ни знала да се у улици Новосадског сајма налази гробље. Давно сам посетила друга који је живео у изнајмљеном стану у тој улици. Kроз прозор су се виделе зграде у даљини, а испред је био парк. „Не, није то парк, то је гробље“, објашњава ми. Први пут сам помислила како су гробља лепа када их посматраш са висине, као птица, слободан од онога што она по традицији представљају. Пробијајући се кроз зелене крошње дрвећа, за моју пажњу су се отимали крстови и споменици обелискног облика. Изгледали су као зраци стидљивог јануарског сунца, који се несигурно пробијају кроз зимско небо са Бројгелових слика.
Мермерна плоча нам указује да смо стигли на Успенско гробље. Улазимо полако, да не реметимо мир оних који нас дочекују. Мали простор а толико људских величина; наш обилазак траје дуже него што је планирано. На улазу, са десне стране је гроб Јована Обреновића, брата кнеза Милоша, као добар увод у причу о српској историји за госта из иностранства. Ту је и комедиограф Kоста Трифковић, па оснивач Медицинског факултета у Београду (1919), Милан Јовановић Батут.
– Знаш онај споменик из центра Новог Сада? Тај човек се звао Светозар Милетић, а ово је његов гроб. Он је учинио много да се побољша незавидан положај Срба у Аустроугарској монархији, био је политичар, адвокат и градоначелник Новог Сада. Његова ћерка Милица је била удата за политичара Јашу Томића, и они су сахрањени овде. Њих двоје су учествовали на Великој народној скупштини 1918, када је Војводина прогласила присаједињење Kраљевини Србији.
Поред Срба, на овом гробљу мирно проводе небеске дане Руси, који су након пада царизма избегли у Србију. Сви они заједно, архитекте, политичари, инжењери, професори, адвокати, лекари, знани и незнани, чекају да их неко посети. Њихових најмилијих одавно нема, можда ће неки путник намерник доћи да се диви лепоти онога што је остало од њихових вечних кућа? Да му испричају своје сведочење о прошлим данима, разговора су жељни. Нека поседи намерник на каменој клупи у хладу крошњи, нека се не боји, већ слуша како хучи река историје.
– Лепо је гробље, драго ми је да смо дошли. Диван је дан у Новом Саду, јануарско сунце нас је угрејало, баш као и оне који овде леже. Видиш да није страшно на гробљу?
– Био си у праву, толика концентрација историје али и чудне лепоте на овако малом простору. Имам за тебе изненађење. Сутра те водим у Петроварадин!
– Тамо сам већ био!
– Не, не, овде ниси био. Ићи ћемо на Старо мајурско гробље. Пођимо сада, сунце се спрема на починак.
